Novembar 1977.

144
. Stanka Laković na užičkom Partizanskom groblju
. Stanka Laković na užičkom Partizanskom groblju

Ovaj novembar započeo je aktivnostima užičkih komunista. Održana sednica povodom tridesetogodišnjice formiranja Subnora Jugoslavije i jubileja druga Tita. Referat je podnela Stanka Laković kada je izmeđuostalog rekla: “U narodno oslobodilačkoj borbi iz titovoužićkog regiona je učestvovalo više od 20.000 boraca, od kojih je svaki četvrti poginuo… Poginulo je i na zverski način ubijeno više od 3600 žrtava fašističkig terora i oko 2.300 građanskih žrtava rata, tako da je ukupno izgubilo život više od 11.000 lica. Za herojstvo pokazano u ratu iz regiona proglašeno je 44 narodna heroja, od čega je tri četvrtine poginulo u toku rata. U regionu danas žive i rade 14. 825 boraca. Mnogi su aktivni na svojim radnim mestima, u radu društveno političkih organizacija, skupštinama i delegacijama”.

U muzeju je Otvorena izložba Dragojlo Dudić – Životni put jednog seljaka književnika i revolucionara koju je otvorio predsednik Vrhovnog suda Srbije Milivoje Kovačević. Za narodnog heroja proglašen je 14. decembra 1949. godine. Čitava Dragojlova porodica učestvovala je u Narodnooslobodilačkoj borbi. Sin Miloš, koji je umro 1943. godine od posledica ranjavanja u Prijepoljskoj bici, proglašen je za narodnog heroja, ćerka Persa je stradala u logoru Aušvicu u Nemačkoj, a supruga Stevka i ćerka Zorka bile su zatočenice Banjičkog logora. Njegov “Dnevnik”, koji je objavljen 1945. godine, predstavlja važno svedočanstvo o prvim mesecima ustanka u Srbiji. Ivo Andrić je o “Dnevniku 1941” Dragojla Dudića napisao: “To je jedan od onih zapisa u čijem postanku književni planovi i ambicije nisu igrali nikakvu ulogu, a koji upravo zato imaju i za književnost ogromnu dokumentarnu vrednost, i koji se, što je najčudnije, i sami uzdižu do neposrednog pravog književnog izraza”. A Vladimir Dedijer: “To je prava istorija odozdo, istorija koja se ne trudi da opiše događaje onako kako bi oni trebali da se odvijaju, već onako kako su se dešavali”.

Dragojlo Dudić bio je predsednik prvog rukovodećeg tela koje je formirao NOP u Srbiji, ali i karakteran političar koji nije bio slepi Titov poslušnik. Poginuo u napadu aviona prilikom povlačenja iz Užica posle Bitke na Kadinjači. Postoji spomen obeležje Dudiću, odmah iznad kamenoloma Surduk, s desne strane magistrale na usponu ka Beloj Zemlji. Sahranjen je u spomen groblju na Krušiku u Valjevu.

. Kovač posle povratka sa takmičenja jugoslovenskih diso džokeja na Svetom Stefanu, na kome je osvoio drugo mesto
. Kovač posle povratka sa takmičenja jugoslovenskih diso džokeja na Svetom Stefanu, na kome je osvoio drugo mesto

U diskoteci Kluba omladine je bilo puno pet dana u sedmici. Ja sam se tek vratio sa disdžokejskog takmičenja u Svetom Stefanu na kome sam osvojio drugo mesto i pun elana uvodio novine u program u prostoru u kome čim padne i najmanja kiša ulazi voda, u kome je već bio uništen nameštaj i zastarela oprema ali entuzijazam je pobeđivao… Bilo je puno na Igrankama “Feniksa”, na korzou čovek nije mogao da se razmimoiđe, pred Gradskom i Palasom uveče nije moglo mesta da se nađe. U bioskopu se trailža karta više, u proseku je bilo dnevno oko 1000 posetilaca. Do tada je najgledaniji film bio “Užička republlika”, 10.000 Užičana je videlo film, više nego je Užice imalo stanovnika 1941. godine. Od ostalih filmova koji su igrali tokom godine najviše su gledani: “Kukavičije gnezdo”, “Pakleni toranj”, “Cigani lete u nebo”, “Zemljotres” …

Ideja o fabrici prirodne rakije i alkohola u Lunovom selu počela je da se ostvaruje. Određena je konačna lokacija, urađen je idejni projekat, izvršena geomehanička ispitivanja tla i podzemnih voda. Direktor preduzeća “Jelova Gora” tada je bio Slavko Lazić koji je tasda izjavio da nova fabrika neće samo proizvoditi alkohol jer će uz fabriku biti podignuti staklenici za proizvodnju povrća.

Fotografija Branimira sa Turnira duhovitosti
Fotografija Branimira sa Turnira duhovitosti

Prvoga petka ovoga meseca u hali sportova završeno je prvo kolo Turnira duhovitosti. “Erska humoristička škola” pobedila je “Konjuški kalemarski fakultet”. Hala sportova je bila puna Užičana željnih humora i zabave. Užička ekipa je bila sastavljena od svirača, igrača, pevača i govornika, veoma brojna i dobro raspoložena.

Mi igramo

Mi pevamo

Mi svakoga zadevamo

Mi umor uklanjamo

Svet zabavljamo

Smehom sva vrata otvaramo

E hej…

Publika je sa posebnim oduševljenjem primila takozvane erarizme:

Ere nikad nisu tražile rupu u zidu – nego u zakonu

Za pravog Eru uvek je bori gram vlasti, nego kilogram pameti.

Eru niko nije prešao osim pruge.

Šta su himalaji prema Zlatiboru.

Ere nikada nisu puštale nikoga ispred sebe osim konja.

Ere nikoga nisu nasamarile dok ga nisu zauzdale.

Opet ovi iz Konjuha su imali svoje Konjuhizme:

U našem selu motika ima više navijača nego korisnika.

Šta nam vredi što selo ima muzej kad i dalje ručno muzemo krave.

Konjušani su dobili nagradu za likvidiranje nepismenosti, ali se direktoru škole i dalje u snu priviđa Vuk Karadžić i nudi mu bukvar. Ipak, Konjušanima je lakše da isteraju dva reda u njivi, nego jedan u bukvaru.

I tako su Užičani osvojili devedeset poena, dvadeset više nego ekipa Konjuha, što im je omogućilo da uđu drugo kolo ovoga takmičenja pod pokroviteljstvom “Ekspres politike”.

Tih dana kada sam pošao na posao u Klub omladine u zgradi pozorišta, iznenadila me ogromna limena reklama prislonjena na staklo prema Trgu na kojoj je pisalo: “Zastava 101, ulja optima”. Kasnije sam svatio da je to bila najava da će se u zgradu pozorišta ubrzo useliti prodavnice, kafići, pa čak i prvi butik “erotskih pomagala”.

Stanovnici jedne od najstarijih užičkih ulica Železničke ulice, su odlučili da se organizuju, iskupe mesni samodoprinos i da avaltiraju svoju ulicu, tako da je najzad iz nje nestalo turske kaldrme i blata.

Novinarka Olivera Nestorović Mićić
Novinarka Olivera Nestorović Mićić

Olivera Bestorović Mićić novinarka “Vesti” je pisala: “Telefon više nije luksuz, postaje sve više potreba. Kad čovek dobije stan, posle pitanja gde se nalazi, odmah sledi ime li telefon. Šta ovaj aparat znači u našem gradu govori i podatak da je sadašnje stanje od 6000 priključaka, ali su potrebe daleko veće. Krajem ovoga meseca pustili su u rad proširenje ATC sa još 1000 brojeva…” Inače Olivera Nestorović Mićić je blizu tri decenije profesionalnog rada i svog života dala “Vestima”. Jednom prilikom je rekla: “Istina, mnogo duže sam drugovala s „Vestima“ jer sam još kao srednjoškolka povremeno sarađivala u njima. Zahvaljujući mom bratu Stevu Nestoroviću koji je, uz ove novine pokrenuo i uređivao, uz reportaže i podlistak „Reč mladih“, „Vesti“ su bile stalni gost u mojoj porodici. Sećam se kako su moji roditelji bili ponosni na moju prvu objavljenu reportažu, preko cele strane, 3. aprila daleke 1958. godine, za koju su stizale pohvale od škola, redakcije, čitalaca. Bio je to korak ka ostvarenju mog sna za budućim pozivom na koga sam, silom prilika, čekala duže od decenije. Istina i kasnije, uz rad i predavala sam srpskohrvatski jezik u školama u Karanu, Sevojnu, Čajetini. Uz vanredne studije sarađivala sam povremeno u „Vestima“. Sedamdesetih godina, posle godina dokazivanja da i žena ume i može da se bavi ovim nimalo lakim „muškim“ poslom, primljena sam u stalni radni odnos u „Vesti“, a posle pet godina i u Savez novinara Jugoslavije. Dočekala me čisto muška redakcija od, kasnije, dragih mi kolega Slobodana Ćetkovića, Mirka Zečića, Đorđa Pilčevića, Miladina Ostojića – Šekija, STM – iliti Stojana Maksimovića, Raškina – starijeg, Miljka Mitrovića, Petra Tešića, Rada Vergovića, slikarskog maga koji se pamti i po neprevaziđenim grafičkim rešenjima i oblikovanju „Vesti“, kao i spoljnih saradnika – dopisnika Emilijana Protića, Ratomira Blanuše, Milana Pavlovića, Tanasija Paunovića, Jeremije Džambića.”

Nikola Gogić je tada bio predsednik KUD – a Sevojno. Tada je rekao da je ova 1977. do tada bila jedna od najuspešnijih godina rada ovoga društva, da su se sve sekcije plasirale u Finale najveše najmasovnije amaterske smotre “Susreti drugarstva radnika Srbije”. Međutim malo ko zna da se u ovoj godini u KUD – u, a posebno u folklornoj grupi vrši smena generacija. Od marta do danas iz raznih, uglavnom objektivnih razloga, Kud je napustilo 14 dugogodišnjih članova. U toku je bila akcija podmlađivanja društva. “Stari” članovi su napustili društvo zbog dalnjeg školovanja van Užica, da pomenem tri veterana, Latinku Skokić koja je ujedno i sekretar KUDA, Dušanku Milivojevć i Radomira Prišića, koji su u kudu više godina. Oni su skinuli narodnu nošnju ali su svoje mesto i dalje zadržali kao dobri pomagači i učitelji novim igračima”.

Kud sevojno je ove 1977. godine imao 50 javnih nastupa. A na pomenutoj smotri “Susreti drugarstva 77” na regionalnim susretima u Kragujevcu i Vrnja~koj Banji KUD Sevojno se plasirao od 1. do 5. mesta… Za finale koje je održano u Obiliću su se plasirali Zoran Rakić slikar i Avram Karajović, pesnik, kao i članovi slikarske i literarne sekcije KUDA.

U užičkom pozorištu održana je premijera drame Pere Budaka “Mećava”, tema je bila pečalbarstvo, a zvezde prestave su bili Zoran Karajić i Stojanka Pejić. Užice je tada smatran za retke gradove u unutrašnjosti koji se razlikovao od ostalih u kojima su se sve uglavnom svodilo na bioskopske predstave.

Slobodan Radović je pisao u “Vestima”: – U sali Elektrodistribucije “24 septembar”, maldi titovoužički pesnik, Radomir Andrić predstavio je radnicima ovoga opreduzeća svoje dve nove knjige, knjigu poezije “Smeh” koju je izdala zagrebačka kuća “Avgust Cesaras” i drugu “često rušena kućo”, takođe pesničku zbirku čiji je izdavač “Brastvo – jedinstvo” iz Novog Sada. (…) Premijera knjige je bila povodom otvaranja nove biblioteke. Zapravo, osnovna je organizacija udruženog rada “Elektroizgradnja. U saradnji sa sidikatom radne organizacije, otvorila je biblioteku opšteg tipa. Osnovna motivacija u ovom poslu biila je da se knjiga obezbedi radniku na radnom mestu (?). Jer, knjiga ima svoju vrednost, poruku, samo ako je u rukama čitalaca… Slobo Radović, kasnije dugogodišnji upravnik užičke biblioteke je uspeo svojim entuzijazmom i radom da ostvari svoju želju knjige užičke biblioteke su se našle u rukama ipozantnog broja čitalaca.

Besparica je postala hronična bolest fondova zdravstvenog osiguranja, sve se teže ulazilo u trag zdravstvenom dinaru. Otprilike red razloga koji su saopštavani u tadšnjim medijima bili ovi: Povećani troškovi za ambulantsko lečenje, stacionarna lečenja, putni troškovi, pa dugovi Republike, nerešeni sporovi. Poslednjih godina lekari nisu štedeli lako su davali bolovanja, hrpe lekova, upute za skupe ustanove. Pominjan je slučaj da je jedan užički radnik sa udređnim doznakama stigao čak u Italiju. Lepo se proveo, obnovio garderobu, obradovao prijatelje i u vidu nadoknade za bolovanje naplatio svoju dangubu. Možda se u ovoj godini dogodio taj momenat kada je užičko zdravstvo počelo polako i sigurno da propada. Svi i jubileji “Tita i njegovog puta” su samo uspevali po tadašnjim državnim medijima u životu se događalo sasvim nešto drugo. I u školama nije bilo dovoljno knjiga za sve učenike. Nečistćća u gradu je dobijala zabrinjavajuće razmere. Stariji Užičani toliko ponosni na svoj čisti grad koji je to bio sve do poznih šedesetih nisu mogli da veruju da čim se maknu sa “svetilišta” Trga partizana “mogu da se udave u đubretu”, nije se vodilo rašuna ni na mestinma koja su higijenski bila veoma važna.

Jedina zelena pijaca u Užicu tu na Liipi gde je i danas i još uvek je jedina, svojim izgledom i čistoćom nije podsećala na mesto odakle se građani snadbevaju hranom. Ponuda povrća i vođa sa prljavih tezgi a ispod njih prinudni smeštaj prodavaca, takođe prljave posteljine i kartoni koji su činili noćni bivak, razbacano smeće, nehigijenske posude sa mlečnim proizvodima, pa brojna vozila koja su sve više doprinosila gužvi na pijacu. Zbog pritiska javnosti jedna komisaja je obišla pijac i konstatovala: Da je pijaca prljava, da se samo jednom sedmićno pere, da nikada odkako su postavljeni koševi za smeće i posude nisu denzifikopvani, da se tezge retko čiste, da po njima i ispod njih spavaju prodavci ali i neke žene koje ovi dovode (tad nije smelo da se javno kaže da postoji organizovana prostitucija u Užicu mada je ve}ina znala ko su užičke kurve i one najniže kategorije to jest “pijačarke” kao i one vrhunske “noćne dame”), da je prostor WC često i magacin robe… I tako, iako je sve rešeno šta treba da se uradi većina toga posle izvesnog vrenmena je funkcionisala po starom.

Od 1. Juna je počela na području Užica i Sevojna da radi “Komunalna milicija”. Tada je načelnik za komunalno – stabene poslove i urbanizam Dragiša Penezić koji je rekao da je na početku rada na kontroli bespravne gradnje i čistoće grada. Da su se bavili posebno stambenim zgradama i zajedničkim prostorijama. Da bi morao da bude u svakoj mesnoj zajednici po jedan Komunalni policajac… Tada su bila četiri: Verica Gogić, Zoran Jovanović, Ljubinko Marinković i Radoslav Zečević koji su sa instruktorom Mihailom Buljugićem pokrivali celo područje. Kako su ga pokrivali može se zaključiti iz predhopdnog, novopristigli Užičani se nisu baš mogli pohvaliti smislom za čistoću i higijenu.

Veliki uspeh Sloge na saboru ugostitelja
Veliki uspeh Sloge na saboru ugostitelja

Ali nije bilo baš sve tako crno. Na Devetom saboru ugostitreljskih i turističkih radnika Srbije održanom u Kragujevcu “Slogini” ugostitelji su bili među najboljima. Najbolji su bili i osvojili zlatne medalje: Nešo Vilotijević, upravnik hotela “Palas”, za praktično usluživanje gosta. Živko Jevđović, šef recepcije “Palisada”, u takmičenju reepcionara. Pavle Vukotić, šef restotrana ”Palisad”, za serviranje stola, a Mirko Čančarević konobar ovoga restorana u kategoriji barmena osvojio je srebrnu medalju. Tako|e je upravnik “Ekspres restorana” Milovan Dedić za serviranje stola. Mile Vukšević, šef, kuhinje Palisada je doneo dve bronzane medalje za rad u klasičnoj kuhinji. Nagradu je dobila i Zorica Vukšević iz Ekspres restorana…

Ovoga novembra umrla je majka Slobodana Penezića Krcuna. U Vestima je povodom toga izme|u ostalog pisalo: “Osam decenija dug život… I ustaljen korak hrabrih… Putem, uvek pravim i neponovljivim… Jer se išlo najpre: hrabro, plemenitio, dostojanstveno. Takav je bio put jednog života kojih se ovih dana ugasi. Život Vidosave Penezić Vide, a za njene najbliže, i one koji joj često u kuću zalazili, dobre, drage, Dade… Rame uz rame sa savojim mužem Spasojem, poslove vođaše. A kad osta sama, i sve se na njena pleća svali, opet bi hrabra uspravna, nesalomive volje i nepomućene volje u boljitak…

U Hali sportova je gostovao Miki Jevremović na kome je pored znanih hit pesma predstavio svoj najnoviji kantautorski album “Crni kofer i gitara”. Pratila ga je grupa “Naj” a sa njim je nastupla i Nada Knežević proglašena za “našu kraljicu džeza”.

  1. novembar je proslavljen uobičajno. Samo više nije bilo bogatih ručkova i večera, niti su otvarane nove fabrike, škole. Ovog puta uručena su priznanja najstarijim člnovima Saveza komunista, otvorena je u Trnavi rodna kuća Sava Jovanovića Sirogojna partizanskog heroja, Otvoren je put Valjevo – Bajna bašta, put u Gornjoj Dobrinji. Upućen je telegram Drugu Titu, na tri kucane strane, koji on zasigurno nije čitao.