“Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja njime, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane – nikad ni doveka.” Ivo Andrić
Od polaska u osnovnu školu stalno smo nešto čekali, prvo kod Malog parka Hotela “Zlatibor”, zgrade Opštine, kasnije na Trgu. Tita, štafetu, one sa radnih akcija, razne političare, kad se nešto važno događalo u Užicu. Pioniri, vojnici i radnici su bili užičke čekalice decenijama. Kasnije smo čekali život, odlazak na fakultet, u vojsku, da se zaposlimo, dobijemo stan, kupimo auto, televizor, da napredujemo, da idemo na zimski i letnji odmor, da nam se deca vrate kući na vreme, da napravimo vikendicu… To je bilo masovno i merilo nekakvog uspeha u životu. Tako smo prećutno prihvatili uslove života kakav su nam nametali. Mi nismo živeli, nego smo strpljivo čekali da nam neko usmeri živote i obezbedi sve potrebno u tom beskrajnom čekanju. Tako smo neosetno prihvatili dobrovoljno način života koji nas je vodio prema propadnju u budućnosti. To čekanje nas je održavalo u životu i polako menjalo na gore, da nismo ni primetili da smo kao narod prebačeni na sporedni, put koji nema ni kraja ni cilja. To čekanje nismo osetili dok zapadni svet nije počeo da nas ponižava. Skorije smo se otrgli od tog ponižavajućeg čekanja bez kraja, kada smo shvatili i shvatamo da jednima prođe život u mučnom čekanju, dok drugi dobijaju bez čekanja sve čemu teže i nadaju se. Tu se napravila ta razlika, oni koji preko stranaka dobijaju i oni koji čekaju. Zato smo postali narod bez incijative, zato ne razumemo ni dobre incijative kada nam se u Užicu događaju. Ne razumemo ni kapitalizam, iako par decenija živimo u njemu. Stvari se oko nas ubrzano događaju, a većina nas još uvek su čekalice.
Da, strpljenje je tajna prirode, njen ritam. Ali strpljenje ljudi ima granice, ako ode predaleko, postane kukavičluk. Zato je ovo naše više decenijsko užičko čekanje blaži oblik očaja, prerušen u vrlinu.
