Duhovitost nas Era u poznatim anegdotama imaju univerzalna obeležja, obojene su lokalnim zlatiborsko-užičkom bojom i od 19 veka se svakodnevno čuju u Užicu i kraju. To je laka kafanska šala koja nasmeje, satira koja osudi, izražavajući čitavu skalu osećanja i misaonih refleksija. U toj višeslojnoj strukturi erskog humora, izgrađenog na suprotnosti: pametno – glupo, pozitivno – negativno, može se naslutiti izvesno jedinstvo suprotnosti koje se u priči smenjuju skrivajući i otkrivajući istinu.
Ako analiziram brojne užičke anegdote koje sam pročitao, čuo i čujem svakoga dana, zaključio sam da su sačinjene iz više slojeva: – gornji (površinski) sloj priče skriva istinu. Era javno priznaje svoju neukost, prividno je ponizan, povlađuje jačem od sebe, želeći da istakne svoju inferiornost; – drugi sloj priče jeste Erin odgovor, duhovita, oštra “žaoka“, kojom on putem metafore i poslovičnog izražavanja uzvraća na napad i usmerava situaciju na svoju stranu. Smeh koji taj osvetnički humor izaziva, predstavlja finije disharmonije koja izdaje zvuke zla, ružnog, lažnog i zablud. Iz trećeg sloja priče izranja istina, odnosno namena humora, koja Eru i motiviše na takvo ponašanje, usmereno protiv autoriteta i ljudske nesavršenosti, a u ime čovečnosti, socijalne pravde i nagona za održanjem.
Šta nas prave Ere odlikuje, sudeći prema zapisanim anegdotama, ali i ličnim boemskim iskustvom? Visprenost koja sadrži: vedrinu duha, mudrost, dovitljivost, oštroumnost, pronicljivost, snalažnjivost, duhovitost, plemenitost, opreznost, štedljivost, osećanje nacionalnog ponosa, besednički dar, poslovični način izražavanja, itd. Spojene u celinu, sve te odlike mogle bi se okarakterisati kao karakter većine stanovnika erske oblasti u Srbiji, a koje se razvilo kao posledica osnovnih iskustava i oblika zajedničkog života. Nije slučajno što se i u literaturi, a i u svakodnevnom govoru te osobine podvode pod zajednički pojam „erski šeretluk“ u smislu dominantnih karakteristika Era jugozapadne Srbije.
Zato nas Jovan Cvijić svrstava u posebni varijatet dinarskog psihičkog tipa sa psihičkim svojstvima koje čine erski šeretluk. Ako izbegnemo sve naučne analize stručnjaka, zapitamo se šta mi Ere ustvari radimo u “erskom šeretluku”? Odgovor je najednostavniji, ne želimo ništa drugo nego da nadmdrimo svoga protivnika. I to je glavna osobina erskog i seoskog i urbanog šeretluka. Od poznatog tandema Sime Terzića i Milekića, preko stihoklepca Miodraga Petrovića Pipelje, izuzetno duhovitog profesora Rada Jovanovića, Mitra Belog, dr Simića, pa i nevaljalog gradskog prevaranta Višnje, do još nedovoljno poznatog šereta iz užičke pošte, Šućura iz Turice, svi oni, pa i mi ostali smo prave Ere, koji samo želimo uz duhovitost da nadmudrimo protivnika, bilo to u šali ili u zbilji.
Mi Ere osim što ispoljavamo opšte ljudsku potrebu za šalom, smehom, satirom, imamo i lokalna obeležja užikoga kraja. Vezani smo i za šaljive priče o Eri za etnokulturnu sredinu u kojoj smo ponikli i koju nenamerno čuvamo, izražavajući na taj način i neke bitnije odlike mentaliteta era tj. „erski šeretluk“, koji više od dva veka traje u ovom području, o čemu svedoče i etnografski zapisi sa terenskih istraživanja.
Na osnovu svega mogu reći da erska anegdota predstavlja jedan od verodostojnih izvora za određivanje karaktera nas Era i te osnove za proučavanja međusobne uslovljenosti kulture i ličnosti, kao tipskog predstavnika te posebnosti u srpskoj kulturi.
