Jul 1976.

290

Jul 1976.

Dragova vodenica je adaptirana za gradski kulturni objekat. Trebala je da postane javni atelje i stalni izložbeni prostor. Na vratima je pisalo:

Dragova vodenica u vreme kad je postala gradski kulturni objekat, ovako je video slikar Branko Kovačević
Dragova vodenica u vreme kad je postala gradski kulturni objekat, ovako je video slikar Branko Kovačević

Pekarska

Ili Opančarske

svejedno

po nesnosnoj žegi je svaka

Carska.

Radomir Andić

Unurta je sve ostalo onako kao kad je radila, samo je sve konzervirano. Čak je i na vratima postojala rupa kroz koju je izlazio i ulazio mačak “Žućo” staroga vodeničara. Prva izložba u ovom prostoru je bila Dragića Petrovića – Medoša. Izožbu je otvorio Todor Đurić 26. jula. U organizaciji Kulturno – prosvetne zajednice tu u “Dragovoj vodenici”, pred šezdeset ljubitelja poezije održano je književno veče Ljubomira Simovića, užičkog književnika i dramskog pisca. Todor Đurić je vodio razgovore, a spiker Dule Stanić je čitao Simovićeve pesme.

Poštari su bili jedno od zanimanja koja iziskuju napor, trud, brzinu, preciznost i, možda i najteži segment, rad sa ljudima. Ovih sedamdesetih godina imali su važnu ulogu jer su donosili dugoočekivana pisma, važne vesti u vidu telegrama, nekada lepe, nekada teške. I sada, iako najviše raznose račune i pakete, postoje oni koje Užičani naprosto obožavaju, iako je znatan broj onih koji nemaju pojma ko im je poštar jer nemaju nikakav kontakt sa njim. Ipak, većini Užičanima i dalje je važno kakav je “njihov” poštar i mnogi ih prisvajaju kao najrođeniji rod, kao i sedamdesetih sa kojim će uvek rado proćaskati. Da li je do ljubaznosti, šarma, predusretljivosti ili nečega drugog, tek i dalje postoje poštari na koje naši sugrađani gledaju kao na neke rođake.

Poštar, kako je izgledao 1976.
Poštar, kako je izgledao 1976.

Sedamdesetih i osamdesetih godina moj omiljeni poštar je bio Rade. Poštar Rade, dugi niz godina zadužen za moju Omladinsku ulicu, divan, dobrodušan, uvek ljubazan i raspoložen, čovek od poverenja. Da mu daš ključ od stana, znao bi da je u sigurnim rukama. Znao je svakog na adresi. Jednom rečju, nezamenljiv. Rade je svakoga dana svraćao u naše dvorište i kad nije bilo pošte. Imali smo psa epanjel bretona, a Rade lovac pa je sa našim Dagom razvio poseban prijateljski odnos za igru. To je bilo veliko zadovoljstvo za našeg poštara sa kojim smo se ponosili.

Jedan od najpopularnijih poštara u Užicu ovog jula bio je Miodrag Dragosavac Beli, znao ga je čitav grad. Prethodno je radio na prijemu i otpremi saobraćjnih vozova, bio sprovodnik pošte dok se nije odlučio da postane samo poštar i to jedan od najboljih. Tada je opisao rad užičkih poštara: – “Hitne pošiljke raznosimo mopedom, obične pešice. Na manjem rejonu obično poštar dnevno pređe oko sedam kilometara, a na širem i duplo više. Nema šta, pravi smo maratonci, a to, moramo priznati, godi našem zdravlju, dobroj kondiciji. Meni kao starijem radniku, pripao je lakši teren u strogom centru grada. To razumevanje kolektiva godi čoveku.

I ovaj užički poštar je ostao mnogima u sećanju kao divan ljubazan i duhovit čovek, pun energije, jedan od pravih užičkih suvenira, koji je mnogima ulepšao ovo vreme sedamdesetih godina.

Užički borci su proslavili sedmi juli. Borci iz mesne zajednice Krčagovo su otkrili spomenik na Matovića brdu kraj Užica “nepoznatom borcu” koji je tu poginuo 1944. godine. “Zlobnici” su po gradu pričali da je otkriveno toliko spomenka, da su sada za praznike iz revoluije počeli da ih podižu i nepoznatima. Kako to da bude nepoznat ako je bio u regularnoj partizanskoj vojsci, da to nije bila 1941 pa da se nezna ko je ko. Ni nekim starim užičkim borcima se ova ideja nije svidela.

Godine 1974. Godine otvorena je prva satelitska stanica u u Ivanjici, tačnije u mestu Prilike u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je služila za slanje i primanje interkontinetalnih telefonskih poziva i televiziskih signala. Antena je bila promera 32 metra I bila okrenuta prema satelitu Intelsat koji je bio udaljen 36.000 km i stacioniran iznad Ekvadora. Instalirana je oprema japanskih firmi Nipon i Micubiši vredna pet miliona dolara.

Satelitska stanica kraj Ivanjice postala je iznenada turistička atrakcija stotine turista su dolazili da vide ovo “čudo” tehnike. Iznenađeni Ivanjičani su počeli da razmišljaju kako da sve ovo iskoriste. Stanica je potpuno razorena bombardovanjima iz vazduha u proleće 1999, tokom napada NATO na Jugoslaviju.

U Ulcinju je održan prvi karate seminar kao i polaganje za nove pojaseve. Pred komisijom koju su sačinjavali Taiči Kaze, nosilac crnog pojasa osmi dan instruktora karatea za Evropu, Doktor Ilja Jorga i njegov brat Vlaimir nosioci crnog pojasa četvrti dan, Slobopdan Vučinić nosioc crnog pojasa treći dan, pred njima su polagali Užičani Borko Vjović i Dragoljub Drndarević i postali prvi nosioci crnog pojasa u Užicu.

VD zamenici muževa Tena i Stevo na užičkoj plaži
VD zamenici muževa Tena i Stevo na užičkoj plaži

Ovoga juna u Užicu za uspešnije švalere mlađe generacije smatrani su drugari Tena i Stevo. Nova švalerska škola, koji su imali devojke, tuđu ženu i nekoliko pored nje. Koji su lepim osmesima negirali da te druge osobe postoje, čak i ako ih neka slučajno negde uhvati na delu. Šalikao sam se sa Tenom: – Jesi ti ona izuzetno poverljiva osoba, opevana u pesmama kao “Veuj keru – ne veruj švaleru. U švalera vera, ko u kera”. Kadar na vreme stići, brzo uteći, i u tuđem ormaru odstojati… Tena se nasmejao onim svojim neodoljivim osmehom i kaže: -“Ja sam VD od muža, vršilac dužnosti obavljam funkciju kako bi se obezbedio kontinuitet i stabilnost položaja uprkos nedostatku formalnog lidera”.

I tako, ispred Gradske kavane na jutarnjoj kafi sede Tena i Stevo. Tena čita Ekspres politiku a Stevo posmatra prolaznice koje idu prema pošti. Odjedamput Tena skoči napravi nekoliko koraka oko stola, sav besan će Stevu: “Preočitah da su pronašli nekakvu tabletu Vijagru, posle koje svako može da *ebe do sutra. A šta mi onda da radimo? Završili smo, šta je bilo bilo je!”

Na samom kraju jula najavljeno je da će Grlom jagode jugoslovenska televizijska mini serija u produkciji RTV Beograd i režiji Srđana Karanovića biti originalno emitovana na programu JRT krajem leta i početkom jeseni 1976. godine. Ta vest je kod Užičana izazvalo veliko interesovanje kojo su sa nestrpijenjem očekivali njeno emitovanje. Nastala prema scenariju koji je Karanović napisao zajedno sa Rajkom Grlićem. Radnja je bila smeštena u Beograd 1960-ih i pratila odrastanje grupe mladića i devojaka u kontekstu burnih ekonomskih, socijalnih i kulturnih promena u tom periodu. Glavni lik je lik je tumačio Branko Cvejić, bio je Branislav Živković zvani “Bane Bumbar”. Serija se sastoji od 10 epizoda, od kojih je svaka pratila po jednu godinu u životu protagonista. Novina je bila i u tome u njoj su kvazidokumentarni segmenti u kojoj su se, sada već odrasli, likovi neposredno obraćaju publici i komentarišu svoj život i promene u Beogradu i Jugoslaviji u prethodnih 10-15 godina. Serija, ima posebno prepoznatljivu muzičku temu, odlikuje se kombinoivanjem drame, komedije i nostalgije, te je stekla izuzetnu popularnost.

Grlom u Jagode Bane uči da pleše.
Grlom u Jagode Bane uči da pleše.

Fascinaciju serijom “Grlom u jagode” kroz mnogobrojne reprize i među gledaocima rođenim i mnogo posle njenog nastanka mogao bih objasniti stavom da kad je nešto dobro – onda je vanremensko. Posle 40 godina od nastanka serije Branko Cvejić je izjavio da nema formulu zašto je lik Baneta Bumbara koji je tumačio – junak čak i novijeg vremena. “Pitaju me ko nam je bio inspiracija. Niko posebno, jedino život sam. Serija je postala fenomen verovatno zato što je jako dobra… Kompozitor Zoran Simjanović rekao je da to bio njegov prvi ozbiljan projekat i da je imao užasnu tremu. “Što se tiče uspeha, jedino merilo je vreme. Ono što preživi, to i vredi. Lepo je da se sećamo tih dobrih stvari, a inače, mi kao narod ne pazimo mnogo na to. Za Bitlse i Rolingstonse se zna svaka godišnjica, a kada su nastale Siluete – to ne zna niko”, rekao je Simjanović.