Na izlazu iz Sevojna, prema Užicu, na magistralnom putu počele su probno da rade dve nove benziske pumpe. Stara benzinska pumpa u Sevojni je nastavila da radi, i to 24 časa.
Užička zelena pijaca skoro da je bila zatrpana voćem i povrćem. Saobraćaj je učinio svoje, voće i povrće iz Makedonije, Crne Gore, Južne Srbije je svakoga dana stizalo u Užice u ogromnim količinama. Prodavci koji su se tu zadržavali nekoliko dana nalčešće su noćivali na tezgama i pod tezgama na pijaci. Tako su zajedno provodili noć sa užičkim beskućnicima koj su se tu opijali i noćevali.
Posle Drugog srpskog ustanka u Srbiji počinje nova muzička era. Tada je, knjaz Miloš, da bi uveličao svečanosti na svom dvoru u Kragujevcu, osnovao prvi vojni orkestar sa evropskim muzičkim instrumentima i pozvao kapelnika Josifa Šlezingera da obuči u sviranju ljude iz naroda. Ubrzo je osnovan orkestar koji je zvanično nazvan “Knjaževsko-srpska banda”. Bilo je to 1831. godine. U njemu su nadareni mladići iz tadašnjih srpskih nahija, frulaši i dvojničari zasvirali u evropske trube. U dvadesetom veku vojnička truba ušla je dublje u dušu naroda.
Kod Srba truba je progovorila zbog toga što je prizivala ljubav i što je bila zaborav od muke, oskudice, nepravde, vojne, i zato što se na njoj svirala čobanska lirska pesma, koja ovde još nije zaboravljena. Gotovo da nije bilo proslave bez trube. Našu izvornu narodnu melodiju čuvali su daroviti zemljoradnici, kovači, kolari, stočari… Njima je truba bila usputno zanimanje. Uoči i za vreme ratova i u godinama posle, svirala se po vašarima na Ilindan, Gospojinu, Preobraženje… oko crkava, na kojima su ispisana imena poginulih mladića tokom ratova. Čudna je vezi srpskog seljaka i limenog instrumenta koji je stigao sa ratnim uspomenama. Negovana u seoskim rukama koje su u predahu seoskih poslova uzimali trubu i svoja osećanja I sećanja iskazivali kroz nju.
Tih predratnih godina još joj je limeno srce pamtilo rovove, tuđa brda i reke, šinjele i čežnju. Svirali su svoja kola i svoje pesme, i nisu tražili nove. Posebno u selima, zaseocima, atarima omeđenim Moravicom, Đetinjom, Rzavom i Skrapežom u tom krugu između Jelice i Blagaje i nije nikakvo čudo što je u ovom kraju nastala Guča, koncertna dvorana omeđena brdima i nebom, za hiljade truba i stotine hiljada njenih poklonika. Što je tu geografski je centar ovog zvuka i što se na njoj ponikao najbolji srpski narodni trubač svih vremena Dejan Petrović.
Onaj koji je rekao “Ko ne razume ovu muziku, ne razume ni ovaj narod”, nije pogrešio. Preko Dragačevskog sabora trubača, na kome se, punih pet decenija okupljaju srpski trubači nekadašnje seljačko Dragačevo doživelo je snažan privredni i sveukupan prosvetno-kulturni razvoj posle 1950. Godine. Guča je dobila obeležje savremenog gradića, najviše u prvoj deceniji 21. veka, pre svega zahvaljujući Saboru trubača. Na svim kontinentima se zna da su Guča i Dragačevo trubačkom muzikom ovenčani. Srpska truba se, zvučno i milozvučno, čuje i u najvećim svetskim metropolama
Ovog avgusta 1976. trubačka Zvezda bio je Boško Ostojić iz Zlakuse i njegov orkestar, bili su pobednici na prošlogodišnjem Sabora u Guči. Bili su rešeni da to ponove i ove 1976. Godine. Vredno su vežbali iako su tokom godine nastupali po Titovoj Jugoslaviji. Za ovo takmičenje ih je spremao poznati užički vojni muzičar i dirigent Knific Ivan.
Na polovini meseca izašao je novi singl “Dancing Queen” grupe ABBA i posle nekoliko dana postao novi letnji hit užičke diskoteke. ABBA čije Ime dolazi od prvih slova imena svakog člana grupe, činili su je dva bračna para Bjorn i Agneta i Beni i Ani-Frid. Ova Švetska grupa je tada bila od stranih POP grupa najpopularnija u Užicu. Grupa je dominirala na top-listama od sredine sedamdesetih do početka osamdesetih, prodavši mnogo hit singlova i albuma. Procene ABBA-ine prodaje u svetu variraju od 100 do 500 miliona, što bi ih moglo učiniti drugim najuspešnijim bendom na svetu posle Bitlsa. Oni su prva pojava sa evropskog tla koja je postala redovan deo britanskih, američkih i australijskih top-lista, a njihov uspeh je otvorio vrata za mnoge druge evropske grupe. Njihovo neprekidno nasleđe označava švedsku muzičku industriju kao mejstrim igrača. ABBA je kolektivno odlučila da se rasformira početkom 1983. Moj utisak je da je Abba poput švedskog Volvoa, neuništiva je i uvijek se vraća. Sećam se da kad sam išao u Beograd da nabavim ovu novu singlicu da sam doživeo najgoru gužvu u Beogradu u istoriji, jer je bio izmenjen režim saobraćaja u mnogim ulicama, uvedeni parkingmetri ili zabranjeno parkiranje, opšte saobraćajno ludilo, jedva smo se izvukli i krenuli u Užice.
Ovaj mesec je bio mesec gradnje puteva. Građen je u užičkom kraju čak 21 put. Novi zlatiborski put je pušten u saobraćaj. Ubrzano je rađena i deonica pruge Čačak – Požega.
Dva brata blizanca Milosav i Vidosav obadvojica, metalurzi u Valjaonici bakra i Prvom Partizanu; teško je ko mogao da ih razlikuje, pa su se pričale anegdote o njima. – Vidosav je zakazao sastanak devojci na Trgu u 15 časova, ali je malo zakasnio. U to vreme je naišao Milosav i žureći prolazi pored devojke koju nije ni poznavao. Devojka ga gleda i kao starog znanca pita. “Koliko je sati?”. Ovaj nezaiteresovano odgovori. Ona će ljuta: “Što se more ti praviš lud?”.
Često Vidosavljeve kolege iz Prvog Partizana sretnu na ulici Milosava, pozdrave i pitaju o nekom problemu s posla, a ovaj ih ispitivački posmatra. Tek posle dužih peripetija se otkriva nesporazum. Obadvojica su bili naviknuti da ih na ulici pozdravljaju nepoznati ljudi misleći od Vidosava da je Milosav ili od Milosava da je Vidosav. Zaista je bilo teško naći neku razlika na njima ako nisu bili jedan uz drugog.
Staro društvo Miće Burova sklonilo se ispred gradske u bašti, od letnje žege. Pita jedan Miću: – Vidimo često sa tobom tvog prijatelja Đorđa da zajedno ručate i večerate po kafanama, zar njegova žena ne ume da kuva?
-Ume nego šta nego ume.
– Pa šta je onda u pitanju.
– Kuvati ume, samo Đorđe ne ume da jede to što ona kuva. Odgovori šeretski Mića.
E Moj Burov dokle ćemo ovako, stari se, stari… –reče jedan za Mićinim stolom.
– Šta da se radi, to ti je jedini način da dugo poživiš. Prokomentarisa Burov.
Tih dana se pričalo i o starom konobaru Burli kako je odgovorio kad ga je jedan razmaženi Beograđanin pitao: – Kelner ovaj biftek mora da je od konjetine, tako je tvrd da ne mogu da ga načnem nožem, a kamoli da ga razrežem! – Pogrešio si momak, konja smo pojeli, a taj biftek je od sedla… Ere ni ovoih avgustovskih vrelih dana nisu gubile smisao za šegu i šalu.
