U Aprilu poče da radi bašta hotela “Palas”. Svratio tu, tada novinar “Politike” užičanin, Boca Marijanović seo sa društvom, zapalio svoju lulu od koje zamirisa cela bašta i deo ulice… počeo priču:
– Za nekoga Radisava koji je radio u Bioktošu svi su govorili da je dobar radnik, ali su naglašavali da bi bio bolji kada bi prestao da kritikuje za svašta. Naivan, shvatio je sve to kako mu društvo sa posla zavidi, pa je počeo da kritikuje – generalnog direktora.
Usledio je sastanak radnog kolektiva sa sledećim dnevnim redom:
Drug Radisav kritikuje direktora,
Drug generalni odgovara na kritike druga Radisava.
Šta mislite šta je bila trća tačka dnevnog reda?
Šta ?
Oproštaj Jermije od radnog kolektiva, Apo, znaš šta pijem, donesi za društvo turu! slušajte ovo:
– Neki Radoje seljak iz okoline Požege pričao mi da je ispraćao sina u Armiju i da je potrošio 300.000 dinara. Istog dana je u kafani dao pevačici još 50.000 dinara. Sudeći po onome šta je još ispričao u vezi sa pevačicom, zaključio sam da će ovaj parajlija iduće godine slaviti zajedno dva jubileja: povratak sina iz Armije i babine. Ispriča Boco i pozdravi se i sede u kola parkirana ispred “Palasa” i ode na Zlatibor.
Nekoliko dana kasnije u “Poltici” pojavi se Bocov članak o Zlatiboru u kome je između ostalog pisalo: “Dok milicija na Zlatiboru “spava” gostima kradu čak i točkove sa automobila”.
Posle tri dana njemu su lopovi odneli gotovo pola motora s fiće parkiranog ispred samog hotela “Palisad”. Zlatiborci su komentarisali: ” Ako, tako mu i treba kad preko novina obaveštava sve da milicija na Zlatiboru spava.“
Tada nejeftinija kafana u gradu bio je bife Doma železničara preko puta stadiona kod tadašnje železničke stanice i hrana i piće su bili upola jeftiniji nego na drugim mestima u gradu. Poslovođa tada je tu bio Ljubo Martić…
I tako, posle dvadeset godina rada “Raketa” najzad je rešilo problem poslovnih prostorija, podigavši zgradu u Krčagovu sa salom za konferencije, restoranom, kancelarijama. U prizemlju je otvorena prodavnica auto opreme.
Hiljade Užičana su svakoga jutra i ovog aprila doručkovali burek. Nkada im nije palo na pamet kada je Užice stigao ovaj svima poznati “užički” burek i ko ga sprema za njih svake noći. Recept za okrugli burek prvo je Nišlijama je predstavio Mehmed Oglu 1498. godine, turski pekar iz Istanbula i prvi buregdžija u Nišu. Na to je ostavio zapis flamanski diplomata na sultanovom dvoru u Carigradu, Ožer Gislen de Bezbek, još 1530. godine kada je prolazio kroz Niš. Zapisao je da se ovo jelo sprema po važećim propisima za Tursku – kore određene debljine i fil dobrog kvaliteta – sir, jaja, voće i povrće, burek se jede prstima. U Užice je burek stigao iz Niša tokom Prvog srpskoga ustanka jer je bio na spisku za ishranu vođa ustanika. Tako uz lepinju sa sve, što je danas zovu “komplet lepinja”, burek je omiljena hrana u dolini Đetinje i dalje u kraju. Reč burek je nastala od turske reči savijati.
Kod nas u Užicu šezdesetih i sedamdesetih u “Guduriću” se pravio burek okruglog oblika prazan, sa sirom ili mesom a kad je u pitanju slatka varijanta – preovladava burek sa jabukama ili višnjama.
I tako, Rano ujutra, sabajle, dok su se Užičani budili i spremali za posao burekdžija u “Sretenu Guduriću” Budimir Vidić, odlazi sa posla kući na spavanje. Svake noći on je imao samo jedno zaduženje da ispeče između od 380 do 520 tepsija bureka. Budimirovo radno vrerme je bilo od 8,30 do 5.00 časova. Bio je to visok, kršan, jak čovek. Kada se u našem narodu kaže burekdžija, onda se podrazumeva da je on – majstor u svom zanatu. Burekdžije mogu biti pravi virtuozi u radu sa testom i spravljati razne i veoma ukusne vrste bureka. Dva pravila za užički burek je ostalo do današnjih “Blu Mun” burek dana, da se jede prstima i da papir u koji se umotava bude što masniji.
Burekdžija Budimir je ovoga aprila rekao: “Ja jedino pečem bureke za Užičane, dešavalo mi se da ispečem hiljadu klograma za noć, kod kuće noćim jedino za vreme godišnjeg odmora i ponekad kada imam slobodnu nedelju. Trudim se se da burek ispečem kako valja, da ne bude primedbi. Nije lako, opasno je biti pored peći. Oznojim se radeći i dovoljna je mala promaja i zdravlje nastrada. Dešava se da burek pregori ponekad, ili ostane nedopečen kada u toku noći nestane struje. Često dolazim i od 14 ili od 16 časova, po danu, da vidim kako teku pripreme, da pomognem. To mi je i dužnost pošto sam i predradnik. Pre dvadeset godina sam primljen kao transportni radnik, nekvalifikovan. Pet godina kasnije1964. godine položio sam za kvalifikovanog radnika pekarske struke…”
U Sevojnu tada je nastarije drvo bila jedna kruška čiji je prečnik krošnje bio više od 30. metara. Nalazila se ispred kuće penzionera Radenka Stefanovića nekadšnjeg železničara. Za ovu krušku se pričalo da je posađena još za vreme Turaka. Tada je bila u dobrom stnju bez suvih grana, čak je ni vetar nije oštetio, svake godine je davala 1.000 kilograma krušaka. Pored ove kruške postojao je bunar sa hladnom vodom pa su mnogi iz Sevojna svraćali da pojedu neku krušku, popiju vode i dobro se odmore u hladu krošnje ove držeće “starice”.
Da opišem kako je bilo u ovo proleće 1971. godine U Čajetini, Zlatiboru. Čajetina, malo mesto izpod Palisada sa dugom glavnom ulicom osvanula je bela od snega. U kafani “Kod Tome” ceo dan su gosti očekivali prenos polufinalne utakmice kupa šampiona sa “Grcima” i ubijajući vreme, erskim dosetkama. Tada mi se mnogo svideo u restoran “Muzej” ili kako su ga čajtinci zvali “Kod Toma”, pa sam nekoliko godina kasnije u njemu napravio svoj svadbeni ručak. To je svojevremeno bila najobičnija drumska mehana dok Toma Krejović nije počeo da prikuplja stare predmete. Obilazio najudaljenija mesata na Zlatiboru sve dok nije napravio atmosveru punu zlatiborkog duha… Nakon toga ovaj restoran ulazi u “Putnikov” i “Jugotursov” spisak u kome piše:
“Oduševićete se kako je lepo uređen i kako lepo čuva tradiciju svoga kraja. Vaš mali predah će se pretvoriti u duži boravak”.
Pošto sam razgledao predmete okačene na zidovima i postavljene kao da je etno postavka sedoh na siniju i naručih porciju kačamaka sa dosta kajmaka. Tada mi je “Kreja” pričao da u toku ove godine očekuju da Čajetinu i ovaj njen reprezentativni restoran poseti 7.500 stranih turista. Dok sam jeo kačamak razmišljao sam šta to u Čajetini sem ovoga restorana mogu turisti da pruže i ništa mi nije palo napamet, čak je put kojim se dolazilo u Čajetinu bio raskopan i dugo ga niko nije popravlo.
Za susednm kafanskim stolom sedelo je drštvo sa geometrom Acom Pjanovićem poznatim navijačem “Zvezde” kome su zabranili da ide na utakmice kada je “Zvezda” igrala jer kad god je on bio na utakmici nikada nije pobedila. Jedan čajetinski učitelj je tada pričao: – “Nemojte ljudi, govorio je lekar, kada je došao da radi u ovu našu Čajetinu, mnogo da pijete, alkohol ubija ljude. Pravo, vala, kažeš. Šta će nama alkohol, pored naše lepe šljivovice odgovoriše mu Čajtinci.
Tih dana sve čajetinske ulice su po prvi put dobile imena i brojeve. Varošica je doživela i da bude oprana, a svagog časa su očekivali da proradi nova automatska telefonska centrala. Kuburili su sa vodom, i kad su je imali bila je čas mutna, čas bistra kao i Rzav. Preko puta kafane “Muzej” su bile tri trafike jedna do druge, posla je bilo samo za jednu… često zatvorene sve tri u isto vreme jer se prodavci nikako nisu mogli da dogovore da makar jedna bude otvorena. Najvažnija vest u Čajetini ovoga aprila 1971. godine je bila da su se od jedne krojačke radnje u mestu formirale dve, pošto se od Boriše Velanca odvojio ortak Mileta. Jeste, reče onaj isti učitelj, a gde ćemo da se brijemo i šišamo kad brica radi samo onda kad mu dune u glavu…
Tih dana je bilo jedno suđenje u Čajetini o kome su svi pričali. Milojko Gavrilović je podneo lažnu diplomu o položenom ispitu za visokokvalifikovanog kuvara radi otvaranja kafane, zbog toga ga je “strašni” čajtinski sudija, presednik suda Milić Novaković “rebnuo” sa šest meseci.
Turistička sezona u Čajetini počela je pored uvek punih kanti za otpatke mesec dana ranije. Učitelj Đenić koji se spremao da napiše knjigu o Čajtini je rekao: “Još će se za nas čuti, nećemo mi večno biti u senci Voda.”
Najveća zgrada u Čajetini je bila ona od kamenih blokova čiji je glavni graditelj bio Radomir Arsić iz Tripkove. Kroz prozor sam video čuvara restorana “Muzej” Veljka kako polaznicama kursa za krojenje i šivenje pokazuje gde mogu da operu ruke. Pomislih da li će i jedna od ovih devojaka kada završi kurs ostati u svom zlatiborskom selu. Produžih na “Partizanske Vode”.
Sutradan, Iako je bio kraj aprila zima nije puštala Zlatibor. Sneg je još uvek osedeo vrhove Čigote i Čalovca, grane li sunce kroz sive, lenje oblake, belna udara u oči… Tu na stanici, kod jezera, putnik za Užice, skupljen pod crnim gunjem komentariše: – “Gadno neko vreme Stevane, ne da travci da se digne.” Stevan zagledan u dvoje, koji se ljube pod tremom samousluge, nije bilo do vremenskih prilika i razgovora. Sitno trepće iza gusta dima cigarete i ne rastaje se od zaljubljenih. Grupa zaludnih Zlatiboraca, glasno se dovikuje “Hajdemo kod Mića”. Mićo je bio upravnik u restoranu “Rujno”, gosti su ga voleli i umesto da kažu “hjdemo u Rujno”, kažu “Hajdemo kod Mića”. Tako je užička kafana “Šumadija” za sva vremena zbog svoga šefa zvanog Truman za sva vremena ostala “kod Trumana”.
U sada poznatom u Evropi hotelu “Palisad” većina gostiju nije tražila jelovnik, više su voleli da im konobar Ivica preporuči. Toga jutra je donosio po svojoj preporuci pitu “Zeljanicu”. Kroz prozor restorana primetih da je sneg poče da veje nije se događalo često da sneg veje na Zlatiboru krajem apria ali te 1971. godine se dogodilo.
Sutradan nigde oblaka, deca izašla na lvade, izašli čobani i oni koji traže leka od Zlatibora. Tu i tamo došli vlasnici retkih vikendica da urede prostor oko nih, neki grde što im je neko pokrao sadnice preko zime. Na palisadu vlasnik vikendice pita starosedeoca kako to da on više plaća vodu a komšija ga šeretski teši i upućuje na čajetinsku Opštinu…
Zlatibor je dobio automatsku telefonsku centralu na opšte zadovoljstvo svih, gradila se ambulanta u kojoj će biti izubna ordinacija. Svi su čekali još da se završi brana na Rzavu da se reši problem snadbevanja vodom. Ipak tada je na Zlatiboru najveći problem bila zabava niko nije znao kako da je organizuje… U sali hotela “Palisad”, toploj sa cvećem na stolovima, sedela je grupa radnika Valjaonice, bili su tu na oporavku na račun preduzeća, jedan se spremao da ide kući bilo mu dosadno “džaba ti ovaki odmor kad se ubijam od dosade, ovde nema kada nije puna sezona ni jedne sale gde svira muzika, nema sporskih terena… nije više bitan samo pun stomak i ležanje”.
Tada su na Zlatibor počeli da organizaju kongrese, konferencije, simpozijume. Tada je organizovan simpozijum kompozitora, novinari su održali godišnju skupštinu, Republička pruvredna komora je održala svoju skuštinu o razvoju planinskog turizma. Svi su zamerili što u hotelu nije bilo solidno ozvučene sale. Tada na Zlatiboru su bili rešeni mnogi problemi ali su male sitne stvari, sitnice, zagočavale život i zlatiborcima ali i njihovim gostima. Tada se u čajetinskoj Opštini govorilo da su Partizanske vode i Palisad dobrim delom naseljeni i da je urbanističkim planom donekle zaustavljenja individualna gradnja i da dalje usmeravaju gradnju prema Vodicama, Šainovcima, Ribnici, Murtenici. Bilo je tako sledećih nekoliko godina…
Preko puta robne kuće Progres kod prve užičke samoposluge bila je radio mehaničarska radionica “Bego”. Bego nekadšnji zatavnik u vojsci, posle radiomehaničarskog kursa i prakse u užičkom srvisu u ulici 7. Jula, otvorio je svoj servis i uveo novinu, održavanje televizora na kredit. Za godišnja popravka televizora korisnici su trebali da mu plate 150 dinara na kraju godine.
