Mesec Jun, 1976. Godine u Titovom Užicu počeo je sa otvaranjem novih prodavnica. Ribarsko gazdinstvo Beograda, otvorilo je na novom Zelenom pijacu još jednu prodavnicu ribe, veoma snabdevenu. Poslovođa je bio Milijan Dragutinović, koji je tada rekao da Užičani najradije kupuju šarana, oslića, pastrmku, smuđa, sardele i papaline. “Gradina” je otvorila šesnestu samoposlugu na Glavnoj ulici koja je dobila imae “Grad”. Ova samouosluga se razlikovala po tome što je imala odličnu ponudu voća i povrća. Poslovođa je bio Srećko Dikanović. Vera Drobnjaković, domaćica, povodom toga je rekla: – “Bila sam redovni potrošač i stare prodavnice ‘Grad’, ali ova modernizovana je neuporedivo privlaćnija i funkcionalnija, bogatija, bliža nama potrošačima. Zaista sam prijatno iznenađena i esteskim izgledom i bogatom ponudom, a ne zaostaje ni usluga. Samo nek ostane tako”.
Jedan od najmlađih i najboljih preciznih mehaničara Tomislav Prokić u gradu je radio u preduzešu “Centar” na održavanju složenih mašina. Sem toga bio je poznat kao član one popularne grupe “Krejzi vilidž bend” trubača na usta koji su vežbali na korzou u ulazu u knjižaru “Pobeda”. Tomislav je tada prošao specijalizaciju kopir aparata i održavo ih na čitavom regionu, često je dane provodio na terenu. Zavoleo je još kao dečak je preciznu mehaniku stalno se iteresujući za tajne mašina. “Istina, na zanatu izučavamo sve što i drugi metalci. Praksa traži nešto drugo. Znači, potrebno je dalje učenje kroz rad, za majstora je svaki kvar tajna na početku i na neki način traženje nove kombinacije za njegovo otklanjanje. To i čini draž u mom pozivu, govorio je Prokić. Dosta kasnije Tomislav Prokić je do odlaska u penziju bio prvi čovek porodične firme “Biro servisa”.
Prvi užički “difovac”, profesor, Vlajko Kovačević postao je prvi užički magistar fizičkog vaspitanja. Za 25 godina koliko se bavio fizičkom kuturom i popularizacijom sporta njegovo ime neraskidivo je vezano za sporski život Užica. Njegov pedagoški rad na osposobljavanju generacija učitelja, afirmisanih sportista i sporskih radnika, sletovi, logorovanja, takmičenja i izgradnja stadiona za male sportove “Vlajkovog stadiona” i sprskih sala u Učiteljskoj školi donose mu Majsku nagradu 1964. godine i niz drugih priznanja.
Magistarskim radom “Pedeset godina fizičkog vaspitanja u užičkoj Učiteljskoj školi (1919 – 1969) sručno i naučno je obradio i sačuvao od zaborava najznačajnije događaje koji su vezani, ne samo za Učiteljsku školu već za ceo užički kraj. Sećam se, da smo u krugu porodice skromno proslavili ovaj očev uspeh. Razloga za veću proslavu nije bilo, otac je svoju magistraturu sam finansirao.
Užička Kulturno prosvetnna zajednica kojoj je glavni zadatak bio podsticanje i širenje amaterizma bila je u to vreme znajznačajniji činilac u užičkoj kulturi nego pet proesionalnih ustanova. Njen tadašnji predsednik Todor Đurić među Užičnima poznatiji kao Toša tada je rekao: -“Zajednica je osnovana pre 18. godina. Ali, osam godina je bila anonimna, neaktivna. Sredska KPZ je ustvari svojim akcijama oduzimala prostor opštinskim. Od pre deset godina, ulaženjem u rad jednog broja entuzijasta rad KPZ se osetio. Bili smo nosioci stvaranja dobre kulturne atmsfere u gradu i opštini. To smo stvarali zajedno sa organizacijama koje smo osnivali i podsticali na rad. Zbog toga se aktivnost KPZ ne može odvajati od aktivnosti vaninstitucionalnih organzacija u Opštini. To su Udruženje likovnih radnika “Pivo Karamatijevi”, Osnovna zajednica Muzičke omladine Srbije, Amaterski teatar “Petar Matić” i više izvornih seoskih grupa”.
Baletska grupa tečaja Kluba omladine brojala je 80 devojčica i pokazala na svojoj predstavi šta su naučile za četiri godine. Bio je to njihov četvrti javni nastup, ali prva samostalna predstava u Pzorištu. Majke, očevi, dede, babe, rodbina i komšije su nagradili male balerine dugotrajnim aplauzom, na zadovoljstvo nastavnice Darinke Prvulović – Dace.
Maloletni D. M. begunac iz popravnog doma u Titogradu, izvršio je šest krađa ušunjavajući se u stanove dok su njihovi vlasnci spavali tražeći novac i vredne predmete. Najpre je na Trgu ušao u stanove Desanke Jovašević, Milene Petrović, Olge Vidić, Milosave Žilović. Posle se preselio u Jug Bogdanovu ulicu u stan Tihomira Spasojevića i na kraju u ulici Vukole Dabića u stan doktora Spiridona Borodina gde je opljčkao veću svotu novca i vredan sat marke “Šaphauzen”. Da bi što pre sa plenom nestao iz grada ukrao je “moped” Iliji Markoviću i krenuo. Mliciji je postao sumljiv kod autobuske stance koja ga je uhvatila i kod njega našla ukradeni novac i ostalo.
U Krčagovu je završena zgrada Prvog Partizana i 50 radnika je dobilo ključeve. Ovoga meseca još šesnest stanova je trebalo podeliti, ali se još nije znalo ko će biti njihovi korisnici.
Ovoga juna smo u užičkom bioskopu gledali film “Roki”. Silvester Stalone je prvu verziju scenarija napisao za samo 20 sati i obilazio producente tražeći budžet za snimanje filma. Većina ga je odbijala jer je on insistirao da glumi Rokija što se nije uklapalo u planove producentskih kuća. Na kraju, dobio je budžet od samo milion dolara, zato bio prinuđen da uloge dodeli malo poznatim glumcima, kao i članovima svoje porodice. Film je danas jedan od kultnih sa prepoznatljivom muzičkom numerom, a jedna od najupečatljivijih scena iz filma koje su ušle u filmsku istoriju je ona u kojoj Roki trči stepenicama Muzeja umetnosti u Filadelfiji, gde pobednički diže ruke i skače. Danas je na tom mestu i skulptura filmskog junaka, a film je zaradio 225 miliona dolara, postavši tako film sa najvećom zaradom ne samo ove 1976. godine.
Silvester Stalone nije bio ni slavan ni poznat kada je napisao scenario za “Rokija”. Producenti, koji su „nanjušili” veliko ostvarenje nudili su mu 250.000 dolara, pa 330.000 dolara da otkupe scenario i glavnu ulogu daju nekoj od zvezda. Stalone je bio uporan, Rokija će glumiti samo on, te je na kraju dobio samo 35.000 dolara za scenario i glavnu ulogu. Snimanje filma je trajalo samo mesec dana, ali veliki uspeh filma, i serijal koji je nastao, doneo je Staloneu novac, moć i slavu. Talija Šajer dobila je ulogu Adrijan. Osim kao Adrijan, javnosti je postala poznata i kao Koni Korleone iz filma “Kum”. Ono što je manje poznato je da je jedan od vodećih režisera Amerike Fransis Ford Kopola, koji je režirao “Kuma”, njen rođeni brat.
