Ova kišna, vlažna jesen je u nekim Užičanima izazvala osećaje nezadovoljstva, kao i tugu. Ali, čovek ne sme gledati na to iz tog mračnog i posesivnog ugla. Jesen je ista kao i svako drugo godišnje doba, ima svoje lepe i ružne odlike. Jesen poklanja prirodi prelepe boje. Za nas mlade Užičane ova jesen je bila samo početak nekih boljih i srećnijih dana. Meni je i ova jesen evocirala uspomene iz ranog detinjstva, setio sam se brojnih mirisa tipičnih za to godišnje doba. Samo jedna stvar mi je smetala kada dođe jesen, to što dan traje kraće i što nemam baš puno vremena dok je dan. Činilo mi se da ulice grada obožavaju da nose zlatne haljine od lišća a da Užičani vole da osete miris jeseni u svojoj kosi. Jesen je čarobna, ukoliko ljudi veruju u čarolije.
Ovog decembra su dva najpopularnija mesta u Užicu bila na Trgu diskoteka OK, a na Plaži istoimena kafana. Restoran na Plaži je otvoren 1964. godine, na insistiranje Voja Bojovića. Otvoren je kao riblji restoran, ustvari bila je to povelika kafana. Kasnije, kada je započela era novokoponovane muzike, Užičani će je prekrstiti u “Krmećak”. Tih godina je “Plaža” već bila puna gostiju u 19. časova, nije moglo da se nađe slobodno mesto, a sviralo se sve do pola jedan, dok se program u diskoteci završavao do ponoći.
Bubnjar Crni je obično svirao sa orkestrima sa strane na preporuku užičkih ugostitelja. Miodrag Stefanović Crni svirao je sa mnogima, ali uvek kao “dopuna”. Prvenstveno je vodio računa o svom poslu u mašinskom pogonu Valjaonice. Ostala su njegova sećanja koja sam zabeležio sredinom prve decenije 21 veka, evo jednog fragmenta: „Vladala je velika kolegijalnostmeđu muzičarima, nije bilo važno ko će sesti za bubnjeve – važno je bilo da se svirka odradi na pravi način. Imalo se para, bilo je neko sređnije vreme, pa su ljudi rado dolazili u restoran, da se provesele uz muziku. muzičari su se lako uklapali, jer je u to vreme narodni melos imao prost ritam. Tu su bile “dvojke”, “rumba”, “begini”, rokenrol. Tražila se “stara” muzika, koja nije imala dodirnih tačaka sa turskim ritmovima devedesetih i godinama do sredine prve decenije 21 veka. Podijum za muziku u restoranu ‘Plaža’ se u jesen selio od ulaznih vrta gde bio smešten zbog baste koja je radila do sredine velike sale, gde je bilo dovoljno prostora za ples. Svirala su se i kola. Sa strane preko jaza je bio otvoreni objekat gde se spremao pasulj, kupus, radio je roštilj sve vreme. Svi Užičani, počev od boema i onih najuglednijih, dolazili su do ‘Plaže’. Bilo je veselo i nezaboravno.”
OFK “Dovarje” je bio u pravom smislu reči amaterski. Fudbaleri su sami kupovali i održavali sporsku opremu, plaćali suđenja utakmica, finansirali putovanja na stranu, svlačinica im je bila najčešće ispod nekog drveta ili gepek automobila. Po završetku jesenjeg dela prvenstva u Međuoptinskoj ligi Titovo Užice imali su dve nerešene utakmice i devet poraza. Ostali su i bez trenera Dragoljuba Vitića koji je zbog nedostatka para prešao u F.K “Jedinstvo”. Zbog toga što nisu imali novca da plate stadion morali su 11 utakmica da igraju na strani, Ipak, momci sa Dovarja i dalje su želeli da igraju fudbal i da se utakmice održavaju Užicu. Trenirali su i koristili svlačionice na “Vlajkovom stadionu” za male spotove pod uslovom da paze na lopove i vandale. Većina Dovarjaša fudbalera amatera se slagala tada da je fudbal bio: “Ono što igras da bi bio srećan, dok ti neki mamlaz ne slomi nogu”.
Duhoviti Dovarjaš Dunjac, lokalni šmeker, o fudbalu je rekao: – “Fudbal je za neke samo igra gde se lopta udara i udara, a za druge. Fudbal nije samo igra, fudbal je i kada pričate sa društvom, raspravljate koji je tim najbolji, fudbal je kada sa drustvom popunjavate tiket i maštate šta cete uraditi kada dobijete, fudbal je kada smekate radnicu u kladionici i obecavate prsten ako tiket prodje,fudbal je kada skacete od radosti jer je adriano dao gol glavom u 93cem minutu,fudbal je kada gledate tekmu i usput pričate o drugim vaznim stvarima,f udbal je kada se pre utakmice nalazite sa društvom i krećete u jos jednu nezaboravnu avanturu, fudbal je kada do stadiona pevate pesme, fudbal je kada dodjete na tribinu i shvatite da ste deo necega, fudbal je radost kada vaš tim da gol i kada ste deo velikog slavlja,fudbal je kada napustite stadion pevajući, fudbal je život.” Kasnije je držao kafanu gde se najviše pričalo o fudbalu. U kafani “Kod Dunjca” su zapisane ove duhovite opaske Užičana o fudbalu: – Fudbal je razbibriga za dve vrste muškaraca. Za one koji nemaju devojke i za one koji imaju žene; Omiljeni sport gotovo svakog muškarca. Ukoliko neki muškarac ne voli fudbal to drugim muškarcima dovodi u pitanje njegovo seksualno opredjeljenje; Fudbal je najčešći razlog majkama zbog kojeg je sin pocepao patike. Ono, “Mama pukla mi je patika.” – “To je zato što igraš fudbal u njima.”; Fudbal igra koju su nekad igrali siromašni, a gledali bogati. Danas je igraju bogati, a gledaju siromašni; Fudbal igra u kojoj po terenu trče ljudi za čije zdravlje je to trčanje najmanje potrebno, a na tribinama sede ljudi kojima bi to bio spas. – (Stokilaš urliče s tribina): Daj Deki potrči malo, neće ti noge otpasti. – Deki: Pa što ti ne poslušaš svoj savet? ; Fudbal Jedini preostali način da legalno kupiš crnca; Fudbal je glavni razlog za žensko švalerisanje… Dok on gleda utakmicu ona kod “komšinice” pije kafu.
Proslavljena je desetogodišnjica profesionalne užičke vatrogasne jedinice. Brojala je 22 vatrogasca. Iako malobrojni uspevali su da 24. časa dežuraju… Nisu bili samo aktivni na području užičke Opštine gasi su požare po potrebi u u regionu. Ovog meseca su imali požar u samom centru grada na Trgu u TV servisu kod “Bega” u zgradi preko puta kuće gde je bila nekadašnja poslastičarnice “Zora”. Do požara je došlo usled nestručnog paljenja peći na naftu čiji je plamen obuhvatio okolni invetar, radio – aparate i susedno stepenište. Zbog velike teperature dima prozori su popucali. Vatrogasci su bili veoma oprezni zato što su se u servisu nalazili i televizori čije su katodne cevi mogle da eksplodiraju i povrede vatrogasce. Kad su ugasili požar, komisija je utvrdila da je šteta 30.000 dinara.
Svoju trideset šestodnevnu turneju po Jugoslaviji Kubanski folklorni nacionalni ansambl je završio u Užicu i odatle otišao na turneju u Alžir. Puna dvorana Pozorišta je aplauzima pozdravila 50 kubanskih umetnika i njihov afro – kubanski i latino – američki melos.
