Na početku juna ove godine u Užice je došao Ilijaz Kurteši, jedan od Titovih šiptarskih najbližih saradnika ispred sekretarijata predsdništva i održao sednicu Veća saveza sindikata na kojoj pričao o “incjiativi druga Tita, za dalju demokratizaciju, kolektivnom radu i odgovornosti”. Na sednici su prisustvovale glavne “budže” iz užičkog kraja Radiša Gačić predesednik komunističke partije na području regiona, sekretar Đoko Zlatić, Miloje Milovanović, predsednik užičke opštine…
U Užicu se tih dana političari. na žalbe užičana. najčešće krivili GP Zlatibor: “Ako nema gotovih stanova kriv je “Zlatibor”! Malo se i sporo gradi opet je bio kriv “Zlatibor”. Ako se sporo gradi opet je kriv “Zlatibor”. Ovo užičko preduzeće koje je srušilo Užice i izgradilo Titovo Užice je bilo za sve krivo. i za slab kvalitet gradnje, i kada voda procuri, čak i kada radijatori slabo greju. Ovako mišljenje su užički politićari formirali godinama i najlakše im je bilo na sva pitanja građana da okrive izvođače radova iako je ovo preduzeće svojevremeno bilo njihovo najjače oružje kada je trebalo menjati izgled grada.
Vremena su se promenila, nekadašnjim Titovim pionirima zasmetao je monopolistički položaj i to što više grade na strani nego u Užicu, pa su rešili da se sa njim obračunaju na različite načine. Može se reći da je propast ovoga užičkog preduzeća počela te daleke 1979. godine. U “Zlatiboru” su se branili da više u Užicu ne postoji mogućnost da se godišnje gradi do 350 stanova jer je grad već stambeno prebukiran i da moraju da traže posao na strani.
U užičkom regionu je tada bilo 82.000 zposlenih, od toga 25.431 žena, Logično najviše zaposlenih je bilo u užičkoj opštini 27.203 lica. Građani su sve više živeli na kredit, tako u svim bankama bilo poprilično zahteva za kredie raznih vrsta.
Direktor jednoga užičkog kolektiva pre nego je otišao sa dužnosti ostavio je svom nasledniku tri pisma. U prvom je napisao da su sve što ne valja u kolektivu svalili na njega, u drugom je apelovao da se radnicima poveća plata. Treće je bilo najsažetije – Piši treće pismo i beži – glasila je poruka.
Boemsko društvo u bašti Palasa je zaključilo: “Kakve su plate u većini kolektiva Užicu, mnogi direktori su zreli za treće pismo”.
Godine 1929. godine u listu “Đačke družine” pojavilo se prvi put ime Momčila Tešića (Rođen u Glumču 1911), tada 18nestogodišnjaka iz sela Glumča kraj Požege. Sasigurno je jedan od najznačajnijih seljaka pisaca. U isto vreme Momčilo je celoga svoga života bavio poljoprivredom skupljao narodno blago užičkoga kraja, zapisivao običaje, verovanja, bavio je se i prozom… Ipak, daleko najveći deo njegovog rada i po obimu i po vrednosti čini poezija za decu. Svojom poznatom pesmom “Lek” (Razbole se lisica) Tešić je sapočeo saradnju sa novinama “Politika” 1953. godine u okviru dodatka “Politika za decu Ove 1979. godine je slavio pedeset godina književnoga rada.
Razbole se lisica,
suši se ko grana.
Lečili je brižljivo
nekoliko dana.
Ali bolest neznana
sve je jače steže
zato lisac zečeve
u fijaker veže.
“Da ti, draga, nađem lek
preći ću sto gora
i odvažno preplivat’
dvesta plavih mora…”
Krupne suze lisici
padoše u krilo:
“Kad bih gusku pojela
lakše bi mi bilo…”
U Vestima je pisalo: “Republičko takmičenje povodom 30 godina obučavanja mladih za ONO”. ONO je bila skraćenica za Opštenarodnu Odbranu. Pobednik regionalnog takmićenja Osnovna škola Nada Matić pojavila se kao prestavnik titovoužičkog regiona. Pet učenika, ove škole: Dubravka Jevtović, Vesna Jovanović, Goran Sretenović, Siniša Đuričić i Željko Babić su na republičkom takmičenju osvojili treće mesto.
Na kraju druge školske godine užičke škole za osnovno muzičko obrazovanje održan je javni koncert učenika ove škole. Iako je škola postojala samo dve godine na koncertu koji je održan 12 juna ove 1979. Užični su mogli da se uvere da su mladi talenti uspeli da zavidno ovladaju harmonikom, gitarom i klavirom i nesebično ih nagrđivali dugim aplauzima. Za razliku od prvog koncerta održanog prethodne godine na ovom nisu bile samo mame, tate, babe i dede učesnika već su se mogli videti i pravi ljubitelji klasične muzike.
Tada poznati užički prvoborac Vitomir Čvorović za broj lista “Vesti” koji je izašo 29. juna 1979. godine nije stigao da napiše nastavak sećanja na ustaničke dane 1941. godine. Iznenada je umro. Ali nešto kasnije je objavljena knjiga “Čvoro” gde je govorio o svom životu i ljudima sa kojima se susretao.
Radiša Gačić na komemorativnoj sednici je rekao: “Okupili smo se povodom iznenadnog i neočekivanog doga|aja koji je bolno odjeknuo u srcima svih nas – povodom smrti druga Vitomira Čvorovića, našeg dragog druga Čvora, našeg dugogodišnjeg saradnika, istaknutog borca, društveno -političkog radnika, druga i prijatelja, čoveka koji je do zadnjeg trenutka, iako u godinama i narušenog zdravlja, davao puni doprinosu nizu aktivnosti u Titovom Užicu, regionu T. U`ice i organimaRepublike i Feseracije i po svom radu i angažovanju služio kao primer kako svojim saborcima tako i brojnim mlađim generacijama”.
Užičani o Čvoru nisu mnogo znali. Većinom znali da je istaknui komunista, politički radnik. U kafani je važio za vedrog čoveka, duhovitog, uvek spremnog. Zato je Pipelja jednom rekao: “Prisustvovali su Čvoro, Škoro i onaj ko je moro”.
Vitomir Čvorović je rođen u selu Kravarica u okolini Lučana 1906. godine. Završio je opančarski zanat. Do Drugog svetskog rata bio je zapaženi sindikalista i član komunističke partije. Doselio se Užice i bio član Okružnog komiteta KPJ za užički okrug. Kada su formirane partizanske jedinice 1941. Postavljen je za zamenika. Prve zlatiborske čete. U toku rata bio je najpre u Drugoj Proleterskoj brigade, zatim je bio komandant mesta u Čelebiću, potom komandant bolnice Druge proleterske brigade.
Posle oslobođenja 1944. bio je komandant Užica, skretar sreskog komiteta KPJ u Užicu. Neko vreme bio je pomoćnik načelnika OZN-e itd. Aprila 1950. Izabran je za saveznog poslanika za srez račanski. Po završetku radnog veka 1955. Bio je član Sreskog komiteta KPJ.
Sredinom šezdesetih godina napravljena je protočna HE Bajina Bašta u Perućcu, čineći jedan od kapitalnih elektroenergetskih objekata. Tokom njenog rada primećeno je da se u proleće i jesen Drina preliva preko brane u Perućcu, pa je ogromna količina vode ostajala neiskorišćena. Zbog toga se došlo na ideju da se gradnjom nove pumpno-akumulacione hidroelektrane drinska voda iz Perućca pumpama izbaci na Taru i tu skladišti u novoj akumulaciji. Zatim bi se, kada je energija najpotrebnija, istim putem vraća u jezero i proizvodi potrebnu električnu energiju.
Duž drinske kotline, na strmim liticama koje se uzdižu iznad Perućca, na zelenim pašnjacima u Vežanji na Tari, svuda je vrilo kao u košnici. Njih nekoliko hiljada radnika bilo je bitku sa ćudima prirode. Skoro celo brdo iznad Perućca, koje se ističe svojom kosinom i vrleti, pretvoreno je u gradilište. Tu na terenima pored Drine, mogla se videti visoka buduće mašinske zgrade u kojoj se montirala sva vitalna oprema, pumpa turbine i motor – generatori koji će proizvoditi novu struju u revirzibilnoj hidroelektrani. Na jednom od useka, u kamenim gomadama, nalazi se dovodno-odvodni tunel koji nije još bio završen u svojoj punoj dužini od osam kilometara. On je prestavljao vodenu sponu između reke Drine i novog akumulacionog jezera u Vežanji na Tari. Tu gde je pre nekoliko godina vladao šumski mir i ovoga leta se neprestano šuo huk mašina i detonacije mina. Na stotine kubika zemlje, kamena i drugog građevinskog materijala nasipali su da bi zatvorili useke i tako zadržali vodu koja kada to bude najpotrebnije tunelom zilaziti do postrojenja u Perućcu. Drina je po treći put trebala da bude obuzdana, a i vreme je bilo da se potvrdi proročanstvo Tarabića da će se Drina popeti na Taru.
Neki studenti geografije braneći reku Drinu zbog poznate izreke “Ispravljam krivu Drinu” su izjavili da to nije u redu da se vređa najlepša reka i da ona nije kriva već da leandrira. Oni Užičani poznati po boemiji su ovu studetsku incijativu pohvalili ali su im zamerili što to nisu rekli ranije nego su dozvolili da mnogi političari iz kraja već godinama “ispravljaju krivi Drinu” nažalost većine stanovnika.
Tokom juna ove 1979. na terasi robne kuće “Progres” svakoga dana otvorena je izložba gumenih čamaca “Maestral” i “Lahor” koje je proizvodila fabrika Ris iz Zagreba inače tada u Titovoj Jugoslaviji mnogo poznatija po proizvodnji kondoma. Njihovi čamci su dobijali za kvalitet i nagrade na svetskim sajmovima a što se tiče kondoma nisam naišao na slične podatke o njihovom kvalitetu iako je bio jedini proizvođač kondoma u Titovoj jugoslaviji. Užički šmeker Tena je jednom prilikom rekao: “Sigurnosti 50 posto, a miris od kojeg te prođe volja”, pa dodao kako je seks s tim prezervativima bio poput “ruskog ruleta”.
Na užičkoj pijaci pojavile su se prve šumske jagode. Cena im je bila 150 dinara jedan kilogram. Cena običnih jagoda je bila 30 dinara.
Srboljub Gavrilovic
Да додам твојој причи: машину на слици су звали “КРТИЦА” … набављена је половна … на слици је улаз у тунел (8 km) који помињеш у причи … то место сада зову Водостанска затварачница … одавде почиње тај тунел и завршава се у Заовинама, на месту које се зове Улазна грађевина … до места ма слици од постројеља РХЕ (висинска разлика око 800 m) води коси (метални) цевовод … од РХЕ до ХЕ води краћи (око 100 m) такође метални цевовод … за потребе РХЕ пробушена је брана ХЕ … у пострујењу РХЕ уграђена су дав реверзибилна M/G (мотор генератора) снаге 2 x 300 MW … Стару Вежењу је потопила акумулација РХЕ, а изграђена је Нова Вежања … сада без сталних становника … РХЕ није изграђена из разлога које ти наводиш … већ као такозвана “вршна електрана” која ради само по потреби система … акумулација РХЕ треба да је увек “пуна” воде и да се што мање користи … воду пумпа из акумулације ХЕ и то само ноћу … никада дању ..
