Probijen je tunel “Kozija stena na putu Perućac – Tara, radnici “Partiznskog puta” su govorili da za poslednjih 15 godina nisu radili na težoj deonici, polako i sigurno su se približavali gradilištu reverzibilne hidroelektrane i potvrđivali Kremansko proročanstvo “da će se Drina popeti na Taru”.
U Užicu je svoje predstave držao cirkus “Korona”, tu na “Međaju”. Gledalište pod šatorom je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta. Nije samo bio cirkus u cirkusu već i oko njega. Posetioci su preskakali razne prepreke, od kamenja, bara, pasa čuvara, šatora i zaprege. U zabavnom parku pored cirkusa glavne nagrade su bile cigarete kojima je prošao rok upotrebe. Kada je cirkus otišao na žalost užičkih čistaća iza njega su ostale gomile đubreta, izmeta i prljavštine.
Prosečan lični dohodak je Užicu tada bio 3.044 dinara. U svim preduzećima su se pojavile velike zalihe. Sve je manje ljudi moglo da se zaposli. Privreda je je imala ogromne gubitke, ćak 19. preduzeća među njima i Valjaonica, “Prvi Partizan”, “Gradina”.
U takmičenju u Srpskoj fudbalskoj ligi “Sloboda” je preuzela voćstvo na Tabeli pobedom nad “Železničarom” iz Zaječara. Utakmica se igrala na stadionu u Sevojnu, jer se užički stadion renovirao. U slobodi su tada igrali: Novaković, Jagodić, Đapović, Joksimović, Despotović, Tokmaković, Veselnović (Pavlović), Cerović, B. Veselinović, Petrović, Hodžić.
Počeo je da izlazi omladinski časopis “Reč Mladih”, planiano je da izlazi svakih 15 dana. To je prva novena za koju sam počeo da pišem, uređivao sam muzičku stranu sa posebnim akcentom na užičku rok scenu… Uđem u Gradsku kavanu tamo poznati novinar Boco Marijanović, kaže: “Vidim Kovač, počeo si da pišeš za novine. Znaš li da nas novinare odvajkada prati glas da je to posao za površne, lakomislene, radoznale, ponekad maliciozne ljude, koji, kako je govorio Moša Pijade, pripadaju soju “univerzalnih neznalica”! – Nisam znao, ali obećavm pisaću samo o onome o čemu znam. Boco me radoznalo pogleda I kaže: “Znači istraživač, biće nešto od tebe”.
Štamparsko izdavačko preduzeće “Dimitrie Tucović” je proslavilo 30 godina rada. U krugu preduzeća je otkrivena bista “Dimitrija Tucovića”. Svečanosti u Pozorištu su prisustvovali Rajko Ječmenica, Velimir Dogandžić, Radisav Zečević.
100 Club Punk Festival bio je dvodnevni događaj održan na 100 klub mestu u londonskom Oxfordu 20. i 21. septembra 1976. Na svirci je prikazano osam punk rock bendova, od kojih je većina bila nepotpisana. Svi prisutni sastavi bili su povezani s tadašnjom punk rock scenom Ujedinjenog Kraljevstva. Istorijski gledano, događaj se smatran prekretnice za punk rock, jer se počeo kretati iz podzemlja i izlaziti na mainstream muzičku scenu. Malkomu McKlarenu, menadžeru Sex Pistolsa, vođama nove britanske punk rock scene predloženo je da oni budu na čelu događaja. Entuzijazam za ovaj događaj je posljedica vrlo pozitivne i opsežne promocije Pank roka u vodećem muzičkom časoisu Melodi Mejkeru.
Kao muzički urednik i disko džokej Omladinskog kluba medijski sam pratio koliko je to tada bilo moguće ovaj festival i slatko se smejao imenima nekih grupa. Nastupili su Sekta podzemne željeznice, Siouxsie i Banshees, Sukob, Sex Pistols, Smrdljive igračke, Chris Spedding i Vibratori, Prokleti, Buzzcocks… Sudjelovanje na događaju kasnije je postalo primat za ljubitelje punk rocka, ali verovatno je da je puno tvrdnji bilo neistinito. Veliki broj pankera koji su se kasnije trebali da se ukljče u pank scenu tvrdili su da su “bili tamo” ali to nije bilo moguće jer je mesto održavanja imalo kapacitet od samo 600 osoba.
Ubrzo posle ovog događanja u Užicu se pojavljuju pankeri ili “pankovci” kako su ih Užičani zvali i tri pank grupe Uvaleže iz Japatka, Pank Flojd u kojoj je jedno vreme nastupao i pisac Basara i Zoran Filipović Fipa sa svojom pank grupom “Gangrena”. O pojavi Panka u Užicu Fipa s’Trga se sećao : “Željko Tomašević – Zec, Mišto, Dule Fipa i Mićo Karadara bili su pankerska ekipa koja je ordinirala u Rupi (Omladinski klub). Čuven je bio njihov performans, prilikom koga su na podijumu polomili neki prastari radio-aparat. Tu smo se povremeno družili, pokušavajući da ubedimo Gaga Kovača da pusti nešto za nas: Nebo – Električni orgazam, Nice‘n sleazy od The Stranglers, bile su neke od omiljenih pesama. Kad bi nam konačno pustio nešto po našoj volji, brzo bi se rasporedili po donjem delu podijuma i krenuli besomučno da skačemo, kako bi on iz kabine pomislio da nas ima mnogo više. Tako smo uspeli vremenom da se izborimo za pravo da slušamo muziku koju smo voleli. Sledeće godine, tamo negde s proleća, kada su Film i Idoli objavili svoje čuvene mini LP “Live at Kulušić“, i VIS Idoli, novi talas je postao apsolutno IN, pa nismo više morali toliko da se trudimo.
(…) Nekako u pauzi naših proba, u Klubu se pojavio i Mišto sa bendom koji je u međuvremenu okupio. Željko Tomašević – gitara, Milan Pecović – bas, i Predrag – Prešo, klavijature, Zoran Kojadinović – Kojadin, uz vokalnog solistu Mišta, činili su prvu postavu “Uvaleža iz japatka” (u prevodu sa zapadno-bosanske varijante srpsko-hrvatskog, buba-kere iz japada, hladovine, vlage – prim. autora). I kao što sam nekada visio na probama “Punk Floyda”, tako je i narednih par meseci u kotlarnici bilo vrlo živahno: naravno da smo opet narezali ključeve i unosili alkohol, i naravno da nas je čistačica Mara redovno cinkarila kod Rileta, sekretara Kluba omladine, ali, kao i uvek, tu je bio Gago Kovač da nas spašava od izgnanstva iz naše sigurne, muzičke kuće. Toliko smo se družili na probama, da bih i dan danas, čini mi se, mogao bez problema da otpevam gotovo ceo repertoar Uvaleža i Punk Floyda”.
U leto 1976. godine po gradu se govorilo da se pojavila nova rok grupa. U septembru plahate su najavile njihov nastup U Domu Jna. Najavljen sastav “Veliki gimnaziski orkestar” a ulaz je bio besplatan… Desetak godina kasnije Boban pevač i Kodžak bubnjar su mi otkrili da sve to ima veze sa poznatim užičkim oficirom Zumberom, koji je zbog svojih sinova Dragoljuba člana grupe i Dragana koji je brino o tehnici i istrumentima, “sredio” da u Domu bude taj prvi nastup… Naravno niko nije znao da će ta skupina gimnazijalaca uskoro postati jedinstvena lokalna rokenrol atrakcija koja će na svojim igrankama iskupljati i više od 1000 mladih Užičana i postati zaštitni znak generacija rođenih šezdesetih godina… Uglavnom na tom prvom nastupu u Domu pod svim upaljenim svetlima u anemičnoj atmosfveri, kao iz nekog Kusturicinog filma, Boban Radojević budući pevač “Feniksa” je spontano izjavio “Ala su ovi loši”. Nešto kasnije i ja sam slično izjavio na njihovoj svirci u gimnaziskom dvorištu: “Ovi pojma nemaju”.
Ipak nisu svi užiški rokenrol tipovi bili tako kritički raspoloženi Đena i Ćorla su im dali podršku. I kao što reče pioznati užički nastavnik muzike i takođe poznati muzičar u eminentnim lokalima užičkoga kraja Brole: “Mečku nauče da vozi biciklu, a i ti ćeš da nuičiš da sviraš“, budući “Feniksi” se veoma brzo popraviše, njihovo iskustvo i repertoar uticaše na užičke srednjoškolce da ovi željno počeše da čekaju subotu da bi išli na njihove igranke. Da kažem i ko su bili ti prvi članovi “Velikog gimnaziskog orkestra”: Trmčić Zoran Trle je svirao bas i pokušavao da peva (to je onaj Trle stručnjak za ski sport, što mu ćerke redovno osvajala prva mesta na skijačkim takmičenjima), Despotović Slobodan solo gitara, koji je još u osnovnoj školi postao poznat po svojim izvođenjem sola Karlosa Santane (Danas cenjeni užički advokat. Za bubnjevima je i tada bio Zumberović Dragoljub Mato i danas poznati užički bubnjar. Kao i obično za klavijaturama je bio muzički najpismeniji u ovoj postavi, Zoran Vuković Trunto.
