Најстарија ужичка зграда Команде гарнизона у Ужицу је саграђена у периоду од 1851. до 1859. године. Према пројекту прва намена је била да се у њу смести управа среза, а да се испред ње отвори градски пијац. Зграда је са прекидима због политичких дешавања, недостатка квалификоване радне снаге и недостатка средстава грађена дуже него што је било уобичајено за изградњу јавних објеката у Србији током 19. века. О историјату овог најстаријег ужичког објекта највише историјске грађе је обрађено у радовима Новака Живковића, Животе Марковића, Ангелине Станимировић, Гордане Лазић и Богдана Несторовића, које ћу користити у наставку овог приповедања.
Пројекат по коме је урађена најстарија сачувана ужичка зграда начињен је у Грађевинском одељењу Министарства унутрених дела током 1851. Било је слично Окружном здању рудничког округа у Горњем Милановцу. Према предрачуну, за градњу објекта је било потребно око 600 000 комада цигле. Потребну количину, у ближој околини, нико није имао услове да произведе. У то време мајстори циглари долазили су из југоисточне Србије и Македоније. Након неколико неуспелих молби Алексинцу за цигларе, коначно су у априлу 1851. године нађена двојица циглара који су погодили да праве 1000 комада цигле за 50, а 1000 комада ћерамиде за 60 гроша чаршијских. У међувремену је пристигао инжењерски помоћник Јован Ристић, како би присуствовао радовима и вршио стручни надзор.
Када је почела припрема материјала за градњу, из Министарства Унутрених дела је пристигла Комисија са задатком да одабере место за изградњу зграде. Током избора места водили су се веома битним разлозима: положајем објекта у односу на српски део вароши, да се испред објекта налази простор на коме се може бити пијаца, да је цена плаца прихватљива, да су плацеви у околини српско власништво како би се формирала правична цена (у то време у Ужицу је важила пракса да је муслиманско становништво подизало вредност плацева уколико би се појавила српска управа са захтевом за куповину ради изградње), могућност за уређењем и регулисањем приступних улица на локацију и проходност улица како би се на простор испред објекта преусмерио свакодневни саобраћај који пролази кроз Ужице.
У извештају Комисије за одређивање места за изградњу новог здања у Ужицу, који је потписао инжењер Аугуст Цермак, број 438 од 21. маја 1851. године, стоји: … “да је оно место, на коме је до сада постојало и Ужицу Зданије Суда и Начелничества као што овде под приложениј план показује, одвише много удаљено од Србске вароши, и иза дућана и гробља Турског тако увучено, да ни на какови главни сокак свога изгледа нема, и да једно због тога не би било добро изнова зданије за Суд и Начелничество на истоме месту построити а друго што у оној турској вароши близу садањег зданија Суда и Начелничества нема више него 10 дућана и толико меана србски, што онде такође близу постоји пијаца на којој народу нашем није слободно продавати ракију, вино, маст и месо свињско, него се то мора износити и продавати на другом месту које србима принадлежи, и што би се постројенијем зданија на оном старом месту турским плацевима и бинама дала велика и несразмерна цена а напротив Србским, који су од овог много удаљена цена и важност умањила. Из тиј узрока и сваки други обзира уверила се је комисија да би најбоље и полезније било да се у сред вароши србске код Цркве Зданије за Окружна Надлежа- телства подигне и онде пијаца испод зданија до Цркве установи…“
У исто време су премерени су плацеви који су одговарали за изградњу објекта у српском делу чаршије. Њени власници су били Срби: Гаврило Поповић, Милан Каљевић и браћа Павле и Петар Лијевљани. Земљиште је откупљено у укупној вредности од 640 цесарских дуката. Радови на изградњи објекта су почели 22. маја 1851. године. Извођач радова је био Готфрид Шулц. Надзорни инжењер испред Министарства најпре је био Јован Ристић, а након њега инжењер Јосиф Весели. Градња објекта није напредовала брзо. Сукоби, државне прилике и недостатак средстава су често заустављали радове тако да градња је трајала све до 1859. године. Те године је потписан Колаудациони протокол и зграда предата на употребу. Током једног од прекида градње, због тешких прилика 1855. године Министарство унутрених дела наложило да се сва грађа која је припремљена за овај објекат, а која се стицајем околности налазила у селима рачанског среза прода и да се средства уплате на рачун села која су учествовала у прибављању грађе. али, како грађу нису прибављала радом и прилозима села већ мајстори плаћени из државне касе одлука је касније, након неуспеле лицитације, коригована. Лицитација је одржана у селу Кондер, није успела, грађа је сложена, покривена и остала да чека даљу процедуру. У априлу 1855. године Симо Марић је платио радницима 500 форинти у сребру за куповину земље од које ће се градити цигле и за отклањање земље из темеља објекта. Али према документима посао израде цигле није успео јер није било довољно квалификоване радне снаге. Исте 1855. године је наређено да се у још недовршеној згради један део у приземљу користи као апсана. Према документима стара апсана (која се налазила уз објекат Команде) је била од изграђена од дрвета па је премештена и уклопљена у изграђени део зграде. На крају 1855. године према извештају о стању државних каса по начелствима стоји забележено да је за здање Суда и Команде у Ужицу на располагању стајало још 141.300 гроша.
Наредне године, 1856. године, помоћник Министарства унутрашњих дела потпуковник Антоније Мајсторовић дошао је са инжењером Августом Церманом да се лично увери у стање градње објекта. Закјучио је да није било надзора над градњом, да је дотадашњи надзорни инжењер Јован Ристић за време градње био у Београду што се показало лоше. Поред увида у стање градње извршен је увид у књиге о градњи. Схвативши да се ново здање Команде неће завршити до краја године затражили су сагласност да се стара зграда Начелства поправи до краја текуће године како би могло да се користи до завршетка градње новог објекта. У том периоду је држава установила радно место инжењера при окружним начелствима. По том основу је у Ужице дошао Јосиф Весели, инжењер из Чешке. Јосиф Весели је рођен 1826. г. како је он навео у Кронштату у Ердељу. Грађевинску школу је завршио у Прагу. Прву службу добио је у Србији у Ужицу. Уз изградњу зграде Команде, да се испред зграде уради и трг са пијацом. Током 1857. године Јосиф Весели је нашао доста замеркики на уређење локације, пројекат и квалитет изведених радова на темељима и приземљу објекта на радове које изводио Готфрид Шулц.
Након увида у рад извођача, у својству надзорног органа, инжењер Јосиф Весели је предложио раскид уговора о извођењу радова и предложио да се тражи накнаду штете. Мада су наведене примедбе стигле до кнеза извођач радова је успео да задржи посао и да не плати одштету. Те године је завршен највећи део радова и на грађевину стављен заштитни кров.
Са намером да помогну формирање српског средишта ужичке вароши 1856. године, еснафи у Ужицу су одлучили да на црквени торањ, који се налазио у непосредној близини Команде, поставе велики сат. Он је стигао 1859. године и коштао је 80 цесарских дуката, а монтирао га је Карл Келеш. Тиме је народ Ужица хтео да поручи да не жели да заостаје за осталим местима у Србији „где се образованост већ одавно уводити почела“. Тако је, поред административног и економског средишта вароши, простор око Команде гарнизона постао и друштвено средиште насеља.
Занимљив је још један догађај који је везан за изградњу објекта Команде а односи се на читав простор југозападне Србије. Од објеката који су срушени током рашчишћавања локације за пијацу остао је велики број тесаног камена и осталог грађевинског материјала. Мада је био предлог да се исти распрода нови инжењер је предложио да се тај материјал утроши на изградњу камене подзиде за заштиту објекта од терена који се налазио изнад објекта. У исто време је наложио, поступајући према наредби из Београда, да се пре уградње прегледа сав материјал из срушених објеката и уколико се „међу разваљеним цигљама и камену нађе што би могло имати подпис или друге какве знаке“ да се одвоји и чува за Народни музеј у Београду. Од тог материјала, тесаног камена је урађена она позида на Слануши. Прошло је преко сто година када се урушила па је поправљена и бетонирана. На неким местима се и данас види та изворна позида из 19. века од тесаног камена.
Отпутујмо у прошлост, септембра 1857. године инжењер Јосиф Весели је наложио да се откопа брег изнад западног дела објекта да не би клизиштем угрозио грађевину. Заштитни потпорни зид је саграђен од материјала који је остао од рушења објекта и налази се и на почетку 21. века на раскрсници улице са западне стране објекта и улице Сланушке. Како у Ужицу није било довољно цигле и ћерамиде за завршетак објекта, а њена производња постала неизвесна договорено је, на предлог владине Комисије, са Васом Николајевићем из Пожеге да за потребе објекта произведе 12 000 комада ћерамиде. Према плану је планирана и трећа етажа али је према инжењеру Јосифу Веселом у објекту постојао низ озбиљних пропуста у плану па се од те етаже одустало. Исте године су извршене припреме за радове планиране у наредној години те је набављен песак, превоз ћерамиде и набавка плеве и сламе.
Наредне, 1858. године градња је текла по убрзаном поступку. Набављена је цигла за димњаке и преградне зидове, даске за под, креч који је требао са Златибора да се превезе товарним коњима, али је се испречио проблем недостатка новца. За објекат је од почетка радова до тог тренутка потрошено 347.729 гроша. Према трошковнику за материјал и рад инжењера Јосифа Веселог за заврше- так објекта је било потребно још 241.780 грош. Након одобрења Совјета кнез је одобрио тражени износ.
Како је отпор народа за градњу општинских зграда о народном трошку био све већи кнез Александар Карађорђевић 18. априла 1858. године доноси „Уредбу о грађењу и одређивању кућа за среске канцеларије“. Грађење и одржавање општинских кућа од тог тренутка постаје терет народа општина, као законска обавеза. По уредби објекти су грађени по плановима и предрачунима које је доносила државна власт, а издаци би се подмиривали из приреза. Мада је уредба дефинисала обавезе и права око изградње општинских кућа није пуно помогла да се реши питање недостатка административних објеката.
Новембра 1859. године „Комисија за преглед и пријем зданија“ је прегледала објекат и окончане рачуне па завршетку градње. Комисија је прихватила све изведене радове и објекат Команде је предат на употребу.
