Од вира испред Фикаровог зида, између два крака Ђетиње, била је већа шљунковита површуна, пуна растиња. Уз Јазове је било и дрвећа, квалитетних воћњака. Ту у близини те 1943. за Немце ће бити изграђено купатило, до тада у Ужицу невиђеној брвнари, коју ће Ужичани прозвати “Алпска кућа”. Када је прављена ужичка плажа, ова брвнара је пренешена на брдо, под Град, изнад плаже, више пливалишта. У њему су се окупљали активисти Извиђача, Горана и сличних организација. Касније је служила као магацински простор, све док није изгорела у ненамерно изазваном пожару десетак година касније.
Када су стигли у близину места где су дизани рогови на “Немачком купатилу”, Илија устрча уз брдо испод пруге, извади своју “Лајку”, и направи фотографију тога дела Ужица из 1943.
У близини ткачнице била је велика стругара са три хале. Ту у једном подруму од струготине су се пресовали пикете, који су служили за грејање текстилне хале. Онде где је продавница “Горица”, биле су гомиле балвана, одатле је водила уска пруга којом су на вагонетима превођени балвани до стругаре. Ту код Ткачнице је била кућа Илијиног доброг пријатеља Влајка Јовића, који је био службеник у Штедионици (кућа више не постоји). Био је прави господин, а то је у оно време значило да је био увек углађен, лепо одевен, дотеран, финих манира, достојанствен. Његова супруга се звала Љубица. Били су то имућни људи. У дворишту су имали велики дуд, сладак као мед, у време сазревања стална мета генерација девојчица и дечака из околине. Чим би почео да “меди”, готово да нису силазили са њега “нарумењених” прстију и усана од црних дудових плодова. Влајко им никада није бранио да беру дудове, имао је обичај када прође поред да пита:
– “Како иде децо, треба ли помоћи?” (иза њега у Ужицу данас живе Мићо и Влајко Јовићи, његови унуци)
У близини Влајкове куће живели су Стојка и Радосав Јечменица, опанчар, Милена и Милан Цвијовић, жандармериски наредник (њихове куће још постоје), па Марта и Перо Брезов, шофер, Дивна и Марјан Даничић, послужитељ у некој од државних установа, Нада и Стево, обућар који је имао радњу на Липи. Последња је била кућа Раде и Стојана Бућића, који је био железничар. То је било све од домаћинстава у лепој улици Михаила Илијића (херој из Јаворског рата са Турцима), сабирао се Илија, делу Ужица у којем је свака кућа имала окућницу, у којој је свако држао или кокошке или ћурке, патке, гуске, свиње. Илија се насмеши када се сети како је пред ноћ, када се припремају за починак, и како одјекује њихово узбуђено чаврљање, а из понеког дворишта се чула коњска њиска.
