После демонстрaција тог 12. маја 1940, ужичка полиција је послала извештај Банској управи у Сарајеву о ухапшеним и осуђеним учесницима. Већина учесника који се помињу у извештају ће у ратној и поратној историји Ужица имати веома важне улоге. Неки су доста значајног учинили за Ужице и његов развој, као Слободан Пенезић или Војо Бојовић. У демонстрацијама су учествовали и бројни ђаци из ужичке Учитељске школе, која је тада била у згради која је данас саставни део основне школе “Душан Јерковић”. Није се све завршило ни са полицијским извештајем. Полиција је доставила руководству школе списак ђака учесника у демонстрацијама. У Учитељској школи испитивање ђака је трајало неколико дана, за то време није било наставе. Сви сумњиви су били скупљени у две учионице. Позивани су на саслушање код наставничког савета један по један, где су говорили о међусобним односима и учествовању у демонстарацијама. За те међусобне односе сви су у Ужицу знали, да су ученици виших разреда подељени у две групе различитог политичког опредељења. Једна, на коју су вршили утицај комунисти, и друга, васпитавана у Љотићевском духу. Често је међу овим групама долазило до политичких расправа, понеки пут и до тајних туча.
У Учитељској школи је била слична подела као у вароши. Они ђаци које су сматрали да су под комунистичким утицајем су били искључени на две године. Били су то: Лакић Марко из Даниловграда, Радоњић Душан који је у Ужице дошао да учи за учитеља из Аранђеловца. На годину дана су искључени: Жеравчић Владан и Јовановић Вера. Многи који су виђени на демонстрацијама су добили укоре, највише их је било из другог разреда. Ни Љотићевска омладина није пошла добро. Прво су били криви што су ишли у кафану. Наиме, они су посећивали омиљени Љотићевски локал у граду који се звао “Словенски југ”. За ове ђаке наставнички колектив је изрекао двојаке казне. На годину дана су искључени: Ћосић Богдан, Павловић Славољуб, Радоњић Љубиша, ученици четвртог разреда, и Пашић Радомир, ученик трећег разреда. Укор наставничког савета су добили: Вучићевић Димитрије, Кубуровић Предислав и Арсеније Радичевић, који су нешто касније, “зато што се нису поправили”, искључени из школе на годину дана, сви ученици четвртог разреда. Истом казном су кажњени Грајзингер Јарослав, Аврамовић Срђан и Милошевић Славко, ученици трећег разреда, због активнијег учешћа у ђачким политичким расправама. Ипак, већина колектива Учитељске школе, професори: директор школе Цветко Поповић, Благоје Живковић, Јулија Васић, Стеван Павловић, Јосиф Јехличка, Богдан Буљугић је дискутовала о учествовању. На крају је закључено да ти сукоби “нису ухватили дубоко корење”. У гимназији нико није кажњаван, па они нису занимљиви за ову причу.
После описа демонстрација у полициском извештају дато је мишљење о организаторима и најупорнијим демонстрантима: “- Обућар Петровић Војин, син Васиљев, рођен у Ужицу 1912. године – Опасан комунистички агитатор, организатор свих могућих нереда, штрајкова и физичких нападаја. Један од вођа Урусових (Удружење радничких синдиката) организација у Ужицу. Полицијски кажњаван за последњих четири године више пута.
Пенезић Сретен, син покојног Спасоја, рођен у Ужицу 29. јануара 1920. године, дреер у фабрици оружја и муниције у Ужицу. Склон комунизму и као такав, агитатор међу фабричким радницима, физички нападач у разним нередима и штрајковима, кажњаван.
Пенезић Слободан, такође Спасојев син, рођен 02.07.1918. год, студент аграра, левичарски настројен, није кажњаван.
Ђурић Желимир, син Новичин, рођен 05.05.1919. год. у Ужицу, бивши учитељ. Ради комунизма, као штетан по службу, отпуштен из државне службе, кажњаван.
Јованчићевић Гвозден, син Војислава, рођен 02.09.1918. године, у Гостиници, студент права. Левичарски настројен, није кажњаван.
Јечменица Миливоје, Радосављев син, рођен у Качеру 18.11.1919. године, студент права. Левичарски настројен, није кажњаван.
Тодоровић Александар, син Љубомиров из Београда, студент права и чиновник Градског поглаварства у Ужицу. Левичарски настројен. Обзиром на своје звање, штетан и опасан по службу, и неопходно би било да се отпусти из службе, није кажњаван.
Златић Станимир, син Димитријев, радник биоскопа “Луксор”, рођен 1921. у Ужицу. Левичарски настројен. Редовно учествује у свим нередима, више пута кажњаван.
Стаматовић Милосав, Ивков син, рођен у Ужицу, механичар без посла. Левичарски настројен, редовно учествује у свим могућим нередима, кажњаван.
Петровић Добрило, син Ристов, рођен 1914, у Ужицу, студент права. Опасан идеолог комунистички. Стално у додиру са радништвом. Због комунизма био у притвору Градске полиције у Крагујевцу, али није осуђиван.
Један од главних проузроковача демонстрација од 12 маја, Вуловић Марко, Љубомиров син, рођен 1919. године у Ужицу, бравар у Ложионици.
Марковић Обрад, звани Ћопо, син Миланов, рођен 1918, у Гостиници, абаџија. Члан Уросових организација, опасан изгредник и физички нападач у разним нередима, демонстрацијама, штрајковима. Био је под истрагом ради комунизма.
Бојовић Војимир, од оца Младена, родом из Пекчанца, среза Жичког, рођен 1909. године, по занимању обућар. Дошао у Ужице пре три године, полициски није кажњаван. Сумњив је ради комунизма, јер ради као тајни ортак са Милосавом Милосављевићем, папучаром, који је био хапшен ради комунизма.
Аврамовић Миодраг, од оца Милорада, рођен у Београду 1920. године, студент права са сталним боравком у Ужицу. Опасан комунистички идеолог и растурач илегалних летака. Стално у додиру са радницима, полицијски кажњаван.
Пантовић Будимир, син Радов, кројачки радник, рођен 1910. године. Опасан изгредник и физички нападач, склон комунизму, полицијски кажњаван.
Новаковић Илија, син Михајлов, родом из Гостиља, председник Опанчарске задруге у Ужицу. Био под истрагом седам и по месеци у Чачку због комунизма, у својој задрузи окупља само комунистички настројена лица. За време свог боравка у Ужицу није кажњаван, али је под сталним полицијским надзором.
Рогожански Стево, син Томин, рођен 1914. у Осрву, срез Пожаревачки, алатничар у фабрици оружја и муниције. Члан је и функционер Урусових организација у Ужицу, склон комунизму.
Поповић Јеврем, син Радов, рођен у Ужицу 1913. године, бивши столар, сада радник код секције трасирања железничке пруге. Склон комунизму, није кажњаван.
Суботић Станоје Милинков, пекар, рођен у Крвавцима 1912. године. Члан је Урусових организација, али није истакнут, Није кажњаван.
Новковић Милинко, од оца Новака, рођен у Биосци 1921. године, опанчарски радник у Ужицу.
Те 1940. најзначајнији и најцењенији професори Учитељске школе су били: Буљагић Богдан, професор психологије и педагогије, Василић Јулија, професор природописа и хемије, Гоговић Методије је предавао веронауку, Живковић Благоје је предавао народни језик, Јосиф Јехличка гимнастику, а музику је предавала Крупић Јелица. Павловић Стеван је био професор математике. Даринка Радосављевић је предавала француски, а Радуловачки Зорка немачки језик. Павлишин Јурај је такође предавао музику. Ћировић Борка је учила девојке ручном раду. О овим догађајима везаним за те демонстрације се дуго дискутовало у вароши, све док муњевити ратни успеси Немачке нису постали главна тема.
Душка Ђенић Радоњић: “Душан, мој стриц, искључен је зато што је био комуниста. Школовање је наставио у Београду. Убили су га четници 1944. у селу Даросави, код Аранђеловца.“
