Недеља, 12. мај 1940. године. Ужичани су се већином налазили на главној улици, као што је недељом било уобичајно на истом месту вечерњег корзоа. Кафеџије, да би привукли што већи број гостију, имали су испред постављене звучнике, преко којих су Ужичани слушали вести, музику и друго што је емитовао Радио-Београд.
Било је већ прошло девет сати, у малом парку Милосав Милосављевић, секретар окружног комитета КПЈ, седео је са преседником окружног комитета СКОЈ-а Миливојем Јечменицом који је организовао и одржавао везе са овом организацијом у Гимназији и Учитељској школи. Рекао му је да су први кораци за успостављање дипломатских односа са СССР-ом учињен и преко посланства са Турском учињени први контакти због жеље СССР да се одржи “статус кво” стања на Балкану. Да је југославенска јавност обавештена преко новина, да је бивши министар финансија др Милорад Ђорђевић водио привредну делегацију 21. априла у Москву, где су водили разговоре и са Народним комесаром за спољну трговину Анастасом Ивановичем Микојаном и министром иностраних послова, Вајчеславом Михаиловичем Молотовим; да још јавност у краљевини није обавештена да су у суботу 11. маја потписали уговор о трговини и пловидби; да народ чека са великим интересовањем о томе вести, а да комунисти чекају да се нешто слично догоди већ 20 година; да је руководство дало налог да партија мора да то обајви и прослави и да ће јој то донети широку популарност.
Јечменица погледа око себе и угледа клинца, једног од синова Славка Кинеза, обућара, који се ту у Малом Парку играо кликерима са још два дечака, не обраћајаћи пажњу на музику која је свирала у павиљону. Јечменица му обећа му сладолед, да зовне Марка Лакића, ђака четвртог разреда Учитељске школе и његовог друга Миливоја Антонијевића да дођу у Мали парк. “Кинезче” отпраши и ови се појавише после десетак минута. Било је већ десет, када им је Јечменица рекао да ће предвече на главној улици бити одржане демонстрације и да треба да скојевци и “напредни ученици” узму учешћа у њима. По добијеном задатку руководство СКОЈ-а Лакић, Антонијевић и Владан Жеравчић, Петар Секулић који је искључен три месеца раније из школе, реше да поозву све активисте, не рачунајући на оне из првих разреда, на састанак у Велики парк. Тамо су одлучили кога ће позвати, и како да се на демонстрацијама понашају. Слична је организација била и у Гимназији.
Увече, око пола осам, испред кафане Милоша Љубојевића зване Пивница “Обилић”, почели су да се скупљају демонстранти и чекају да Радио – Београд почне да емитује вести. Као и обично у то време, пола Ужица налазило се на корзоу. У тренутку када је спикер Радио – Београда, објавио да је потписан уговор са СССР-ом, сви који су били испред Обилића су организовано почели да узвикују пароле “Живео савез са Совјетском Русијом, Доле рат, Доле скупоћа, Живела слобода, Дајте нам слободу; Живела Совјетска унија, Доле капиталисти, Доле полиција!!!” Из ове групе се издвојио Добрило Перовић, студент права, који се попео на гомилу камења која је ту била донешена за поправку улице. Одржао је говор величајући Русију, као заштитницу свих Словена и позвао присутне да овај, дугоочекивани споразум, јавно манифестују улицама вароши. После тога се формирала поворка од њих стотинак који су узвикивали већ познате пароле. Кренули су средином главне улице према Хотелу “Златибор”. Мало касније, начелник Бобић издаје наређење десеторици жандарма да са палицама растерају демонстранте. Они на челу су стали, а они отпозади нису знали за појаву жандара па су по инерцији гурали оне испред себе. Сведоци су се сложили да су пароле само узвикивали неки од демонстраната, агресивно и бесно. Маса, која се у почетку кретала у облику правоугаоника равномерним кораком, се ускомешала, они најхрабрији су се пробијали напред, а они плашљиви су се извлачили на тротоар и мешали са пасивним посматрачима. Све их је у групи демонстраната било мање и на крају је остало десетак радника и студената, које су привели у жандармеријску станицу.
Срески чиновник Павле Белаковић је у двадесет три часа послао депешу банској управи у Сарајево извештај о овим демонстрацијама, наглашавајући “да влада мир и да повређених нема”. У растеривању демонстраната нису учествовали градски стажари Вукотић Милутин и Омер Карадаревић, који су тог дана вршили службу позорника на улицама града. Они су одмах на почетку демонстрација позвали председника општине Димитрија Вучићевића за инструкције. Одговорио им је: “Немојте да их дирате… нека их нек манифестују овај догађај са Совјетском Русијом”. Диша Вучићевић је после демонстрација позвао и изгрдио писара наредника жандармериске станице, Ивана Шулетића и Павла Бјелоковића, да “нису требали дирати омладину, јер да није Русије ми би данас били у рату”.
Ипак се није завршило на томе. Средски начелник је почетком јуна известио вишу власт да Вучичевић оваквим својим ставом саботира рад државних органа на сузбијању комунизма, да свесно или несвесно помаже ширењу комунизма у граду. Ако тако настави, страховао је Бабић, мишљења је да Ужице може да постане у најскорије време стециште комуниста у земљи. И постало је. 13. маја је вођена и завршена истрага у којој су Добрило Петровић, Миодраг Аврамовић и Војин Петровић, са још њих једанаест, окривљени као инцијатори демонстрација. Сви су добили по 15 дана затвора, по изречењу казне за “нарушавање јавног реда и мира и поретка”, дело из члана 360. тачка 3. и члана 327 српског казненог законика, а издржавање казне је почело одмах. О свом трошку су провели ове дане у затвору ужичког Начелства.
