У Ужицу постоји улица Михаила Илића, то је она улица која од ул. Малише Атанацковића води до улице Десанке Максимовић на „Доњој чаршији“. До 1994. обухватала је и улицу Малише Атанацковића. Некада уска, више сокак него улица, проширена је и асфалтирана последњих деценија. Улица је добила име по јунаку команданту ужичке бригаде друге у класи. Његову храброст су опевали војници уз гусле: „Ој Илићу други Обилићу, да је таки још мајора било, ми би тада дошли на Косово”…
Један од јунака Јаворског рата или Првог српско-турског рата, Мајор Илић рођен је 1845. у Јагодини, био је војни писац, преводилац. Завршио је Ариљеријску школу, касније је названа Војна академија. Постао је питомац шесте класе. У овој петогодишњој школи студирао је од до 1866. године. Наставници Артиљеријске школе били су најобразованији српски официри. Још за време школовања стекао је неколико чинова. У чин каплара је произведен 24. априла 1863, затим је 24. марта 1864. унапређен у чин поднаредника, а 14. новембра 1865.у чин наредника, да би по завршетку Артиљеријске школе, 29. новембра 1866. године, добио чин генералштабног потпоручника. Школу је завршио као 11 у класи, од 17 питомаца шесте класе, који су студије завршили, за три места ниже од Радомира Путника, друга из класе.
По завршетку школовања, распоређиван је на различите дужности. Био је командир пешадијског, а затим пионирског вода у Београду, командир вода у 4. пољској батерији, штабни официр ужичког, затим рудничког вода, а онда ађутант београдске пешадијске бригаде стајаће војске. Често су га слали преко границе, у опасне и поверљиве мисије. На лето 1875. послат је да прегледа бојишта француско–пруског рата, по налогу Војног министарства, да би га врло брзо после тога вратили на границу Ужичког округа, због босанско–херцеговачког устанка и зато јер је већ сасвим добро познавао тај крај. Са границе на Јавору, он је извештавао Врховну команду о покретима турских војних формација, која су тада, у освит првог српско–турског рата била врло учестала. Током службе је напредовао и по чиновима. Тако је 13. јануара 1870. године добио чин генералштабног поручника, па затим 1874. чин генералштабног капетана друге класе.
Са двадестогодишњом Савком Пироћанац, ћерком јагодинског капетана Стевана Недељковића – Пироћанца и сестром Милана Пироћанца, оженио се 30. маја 1872. године у Београду. Њих двоје су следеће године добили ћерку Јелену. После његове смрти Савка се поново удала за Павла Јуришића Штурма, а у 32. години умрла. Јелена је после тога, као девојчица постала штићеница краљице Наталије Обреновић. Касније се удала за поручника Милутина Мишковића и родила шесторо деце, од тога 4 сина и они су сви завршили Војну академију, двојица од њих погинула су у Првом светском рату. Јелена је доживела дубоку старост. Умрла је у Београду 1965. године.
У Јаворском рату мајор Илић је командовао 1976. Рудничком бригадом, која је разбила надмоћне снаге дервиша и Мехмед Паше на Јавору. Због својих способности и храбрости, унапређен је у чин мајора. У борби на Чемерници 1876, комадовао је десним крилом Ибарске војске која је разбила турске снаге. Успешно је командовао Другом ужичком бригадом и у њој остао све до погибије 5. септембра 1976. године. Сахрањен је на месту погибије, а његово тело пребачено је затим у Ужице. Првобитно је сахрањен на гробљу у гробницу коју му је подигла краљица Наталија Обреновић код Цркве Св. Марка. Место погибије Мајора Илића испод Јанковога крша од тада се зове Илиићев крш. По изградњи Новог гробља, његов гроб је пребачен тамо. Између два светска рата над гробом је подигнут обелиск са натписом: „Ђенералштабном мајору Михаилу Илићу – Јаворском јунаку – Захвална отаџбина.“
Кнез Милан Обреновић га је посмртно одликовао Таковским крстом. На Јавору, где се некад налазила српско-турска граница, на узвишици изнад бивше царинарнице, налази се споменик мајору Илићу, подигнут 1907. године. Поред споменика је и гробље српских војника изгинулих на Калипољу.
Његове чланци и књижице у којима су штампана његова предавања су служиле као уџбеници у војним школама. Објавио је у листу “Војин” – Нешто о географском склопу Ужичког округа 1869; у Отаџбини 1875 – Предео с ону страну Шара типографдке војничке и путничке црте и приложио планове и скице тога терена, за командни кадар народне војске. Био је од 1875 члан Српског ученог друштва. Објавио је војно предавање које је написао или превео са немачког, француског или руског за командандни кадар народне војске о развитку тактике, коњице. Штампано је и десетак књижица историјског и војно стручног карактера, са његових предавања, у Београду 1876. године. Један од његових обимнијих превода је са немачког, „Путовање кроз поречину Дрине и Вардара“ од Јохана Џорџа вон Хана, који се занимао за албанску историју, културу и језик. Због доприноса српској култури и науци, Српско учено друштво га је изабрало за дописног члана 6. фебруара 1870. године, а за редовног члана је изабран 14. јуна 1875. године.
По сведочењима његових савременика, био је врло цењен у Ужичком округу, где је познавао готово сва села и озбиљно се залагао да помогне мештанима. Такође се активирао око Ужичког читалишта, у то време центар културног и друштвеног живота у Ужицу, чији је књижевни фонд садржао пар стотина књига, као и све дневне листове Кнежевине Србије. Посебно га је занимала војна литература: немачка, француска и руска, коју је редовно читао.
Када сам прикупљао податке за ову причу о Мајору илићу наишао сам неколико фотогрофија мајора Илића и Ужичке бригаде којом је командовао. Прво сам помислио да су то војници снимљени у америчком грађанском рату, ваљда под утиском бројних филмова које сам у животу прегледао о тој историјској теми. А онда сам приметио заставу са српским грбом и сватио да тадашња српска војска није ни мало заостајала са најмодернијим светским војскама. У ужичком музеју постоје војни артифакти из тог времена, делови униформи и једна шапка, чију сам фотографио изабрао да објавим уз чланак.
