Када се каже Миодраг Петровић Чкаља, знају сви о коме се ради. Када се каже Миодраг Петровић Пипеља, о коме се ради знамо само ми Ужичани и ретки, као власник београдског Музеја Аутомобила Братислав Петковић, некадашњи министар културе.
За Пипељу се може рећи да је био комендијаш: “Три педале, нема шале!”, у стиху је често говорио Пипеља, ужички чудесно вешти лимар који је Братиславу Петковићу помогао у рестаурацији аутомобила, којим су давне 1966. године ударени темељи данашњој колекцији београдског Музеја аутомобила.
Исто за нас Ужичане, кад се помену стари аутомобили, али и то ужичко специфично шегачење, често се сетимо тог ужичког боема Миодрага Петровића Пипеље. Неко од Ужичана је рекао “Пипеља је човек-роман, ужичка легенда”. Пре Другога светскога рата био је богат човек, о скривеном “Пипељином злату” причало се и после његове смрти, возио је скупе аутомобиле, био превозник и таксиста. Говорио је у стиху, и имао мисао која се може сматрати за српски хаику. После рата је извођен на стрељање и сам бог зна како је извукао живу главу, биће на шалу, захваљујући своме ужичком духу.
Овај пример човека ужичког ерског духа рођен је у Ужицу 1889. године. У једном човеку много, превише и шофер, механичар, лимар… И није то све, иако је много за једног човека. Ако се бавимо ужичком прошлошћу, а нисмо овде поникли, може нас збунити богаство ерскога хумора и сатире. Ужичани су “збијали” шале са другима, али више на свој рачун. Измишљали надимке “било по укусу кума, било по моди, било из жеље да се значење имена претвори у особину”. Па тако и то “Пипеља” по неком у том времну познатом, а касније заборављеном европљанину, који је имао везе са аутомобилима. У суштини, Ужичани су лењи на записивању, па се тако о шаљивџијама из старога Ужица мало зна, али је понешто и остало. Највише прича о трбушастом добричини Милану Милекићу, судском архивару и врсном правнику и боему Сими Терзићу, адвокату најчувенијим ужичким боемским шаљивџијама…
По угледу на такве ужичке ликове после 2. св. рата Пипеља наставља да засмејава Ужичане својим рафалом вицева у стиху. Кад су га питали ко је све био на добровољној радној акцији, у народу познатијој као кулук: “Чворо, Шкоро и ко је моро!” (Чворо и Шкоро су били ком. активисти; прича се да су током рата облачили мантије и крштавали, венчавали и сахрањивали, да би света тајна тих обреда била поништена, записа једном приликом ужички сф. писац Драган Филиповић). И тако, одважан и духовит, деценијама, нарочито друге половине прохујалог века, уселио се међу ужичке легенде својим запажањима и ставовима које је изражавао “по чаршији”, јавно сатиричним стиховима у духу старога Ужица, не штедећи ни саму власт, због чега је често био у сукобу, често кажњаван и затваран. За кога или за шта би се закачио, то би и ‘окрпио’ нпр: “Запишите што вам кажем, ја никада не лажем; кад се бију преко нас кокакола и кавас (и данас актуелно због политичке ситуације око Крима); за нас је у расолу спас.”
Нешто се мислим, најпознатије ужичке шаљивџије били су са Слануше и Ракијског пијаца боеми Милан Милекић, Сими Терзић, Мидраг Петровић Пипеља, или новији духовити афористичар др Слободан Симић Сима, па и ова “Ужичка недеља”, која још, а мислим и да ће док излази гајити тај староужички дух и врхунски хумор. И она као и поменути боемски свет “окрпи” многе моћнике који се највише плаше истине. Увређени не воле ове наше ужичке новине, као и Пипељу некад, али једно је сигурно – у будућности ће осветници нестати, а Недеља и ове наше приче ће остати заувек. Пипеља је умро 1978. сам у полусрушеној кући на Ракијској, онемоћао и стар, заједно са њим умрло је и његово време. Деца су му се разишла по свету, али је остао његов добри ужички дух у причи о боемима и аутомобилима.
