У Ужицу су их звали “баруџије”. Баруџиски занат се развијао уз пушкарски – туфегџијски занат. Кубура, пушка кремењача почела је да се производи на западном Балкану крајем 18. века. Основни модел кубура или кремењача је изведена из турског језика кубур тј. мала пушка, ватрено оружје које се пуни барутом и испаљује једном из руке. Налик је старинским пиштољима. Први пут се спомиње 1476, као оружје које за одбрану од Турака.
У време Првог и Другог српскога устанка ватрено оружје су углавном били пушка и пиштољ – кремењак. Кремењак је израз за оружје које се активирало помоћу кремена, до тада се користио механизам за опаљивање на фитиљ.
Баруџије, уз производњу барута, ливење куршума, ситног олова, сачме, оловница, продавале су уз барут у фишецима и кремен. Барут су правили од уситњеног кленовог дрвета, помешаног са шалитром и сумпором по одређеној сразмери. Током производње догађале су се честе експлозије у којима је било и погинулих. Само су најсмелији прихватали овај ризичан занат.
Радионице за производњу барута биле су ван града. Миладин Радовић у “Саморуком рукопису” пише да је у Ужицу 1862. било 10 баруџија, који су имали барутане у Врелима и Турици и наводи имена баруџија који су се доселили 30-тих и 40-тих година 19. века: Павле Левљанин тј. Јокановић (Јокановића кућа). Ристо Мостарац (Ћелић). У попису активних заната 1866. уписано је 10 баруџија. Ока барута је продавана за дукат.
Занат замире крајем 19. века, тачније 1899, увођењем монопола на производњу барута на територији Србије. Баруџије и тувекгџије су утрле пут каснијој савременој индустријској производњи, чију је традицију наставила ужичка фабрика оружја и муниције до данашњих дана.
