Saga o prvom užičkom pilotu-lovcu Mihailu Grbiću Kalču (prvi deo)

389

Ilija Grbić bio je vlasnik kafane u centru Užica, koja je bila neka vrta hotela, jer je imala nekoliko soba za prenoćište putnika, stalnu animir muziku i bila tada najposećenija kafana u Užicu. Kasnije je od nje nastao stari legendarni Hotel „Zlatibor“.

Promocija užičke jedrilice „Leteći đavo“ ispred Parčića, u njoj sedi pilot Mihailo Grbić Kalčo
Promocija užičke jedrilice „Leteći đavo“ ispred Parčića, u njoj sedi pilot Mihailo Grbić Kalčo

Bi proleće 1908. godine, Ilija i Juca Grbić, dobili su sina i dali mu ime Mihailo, njihovoj sreći nije bilo kraja. Godine 1911. Ilija od Milisava Nećića uzeo je pod zakup filmsku aparaturu i počeo je prikazivati filmove u dvorištu kafane, gde je podigao zgodnu drvenu arenu. Posle Prvog svetskog rata preselio se u novi poveći lokal na „Lipi“, koji je nazvao „Kasina“, ali su ga Užičani zvali „Grbića Arena“, kade je i u bašti uredio prostor za bioskop. Tu je filmove prikazivao u letnjoj sezoni. Tu su gostovala i putujuća pozorišta. Starim Užičanima je ostalo u sećanju da su tu prikazivani najveći tadašnji filmski spektakli kao „Ben Hur“, „Robinson Kruso“…

Njegov sin Mihailo je od malih nogu pokazivao poseban talenat za tehniku. Nije imao ni 14 godina, a već neko vreme je bio kinooperater u očevom bioskopu. Po užički prozvan Kalčo, što bi na turskom značilo kuk. Zašto je Mihailo dobio taj nadimak, nisam pitao pa nemam pojma, ali znam da starog Užičanina bez nadimka nema. U isto vreme kada je emitovao filmove, naučio je i da šoferira i zainteresovao se za avijaciju. Upisao je Vojnu pilotsku školu i 1930. postao pilot-lovac u činu potporučnika.

U doba našeg razgovora početkom devedesetih, proveo je desetak dana u Užicu, bio je posle 42 godine radnog staža i 34 godine letenja u zasluženoj penziji. U Užicu je bio sa suprugom doktorkom u penziji Mirom. Bio je veliki ljubitelj filma, pa ga je put naneo u moj tadašnji video klub Video radionicu. Tu u mom dvorištu uz kaficu smo razgovarali, a ja sam po mom običaju uključio kasetofon. Nije se bunio, a nije ni pitao zašto to radim.

Mihailo Grbić Kalčo je u to vreme živeo u Beogradu na Vračaru. U Užicu i na Zlatiboru je bio u gostima kod prijatelja, a u moj video klub je došao u potrazi za nekim filmskim klasicima. Pričao je da je njegov otac Ilija poznati kafedžija1911. godine prvi u Užice doneo bioskopsku opremu, otvorio bioskop, koji je nazvao Arena. Ta zgrada i danas postoji na Glavnoj ulici, preko puta sadašnje Zelene pijace. Tu je nekada bila prodavnica tekstila „Tara“, posle samousluga, a danas ni neznam šta je tu. Kalčov otac Ilija je bio poznat u Užicu i po tome što je pre balkanskih ratova izazvao diplomatski incident, jer je tadašnjem turskom konzulu u Užicu zviznuo šamarčinu, zato što ovaj nije hteo, i pored opomene, da skine noge sa stolice u kafani.

Godine 1921. Kalču umire otac Ilija, a on, tada učenik prvoga razreda gimnazije (danas peti osnovne), mora da preuzme brigu o bioskopu, jer je kinooperater „Pušo“ Dragutin Cvijović otišao u vojsku. Kalčo odredi sebi platu od 20 dinara po filmskoj projekciji, ali i kaznu od 100 dinara ako se dogodi da prekine film, tada se rolna okretala rukom.

Mladi Kalčo u svom Fordu vozi mladence
Mladi Kalčo u svom Fordu vozi mladence

Te godine 1921. na vlast u Užicu dolaze komunisti, za predsednika opštine je izabran sajdžija Petar Ćelović. On kređe sa značajnom izgradnjom, podiže javno kupatilo koje je bilo u upotrebi sve do sedamdesetih godina 20 veka. Opština je nabavila auto, karoserija od Opela, a motor i menjač od Benca… Taj auto je vozio Mišo Jovanović Šlanjo, bravar i dobar majstor, njegov brat Mališa Jovanović Šlanjo je bio ugostititelj i prvi vlasnik Vile Bled na Zlatiboru i naručilac projekta njene izgradnje. Kalča je u tim godinama više interesovalo šta to radi Šlanjo, nego šta predaju profesori, a među njima i čuveni profesor Vujić, te je sve više vremena provodio sa Šlanjom, a sve manje u školi. Počeo je da vozi, to je trajalo dve godine. U međuvremenu se promenila vlast u opštini, Šlanjo je napustio dotadašnji posao i prešao na gradnju pruge Užice – Vardište. Sekcija za izgradnju pruge je imala tri automobila. Istovremeno i užička bolnica dobija kamion koji je Šlanjo vozio, pre ga je povremeno palio da „ne zariba“. Naravno zbog svih tih silnih automobila Kalčo je zanemario školu, pri kraju školske godine imao je 5 kečeva, tri je uspeo da popravi tako da je na popravni pao iz dva.

Kako je rekao, nije Šlanju u to vreme bio uzor Šlanjo, već opštinski kočijaš Mitar. Nije ni čudo: Mitar je sa dva zelenka vozio nekoliko kola, zavisno od potreba: opština je imala dvoja kola, za prevoz umrlih „Konkordija“ – jedna za bogate, druga za siromašne građane, kola za prevoz đubreta, mesa, čišćenje poljskih klozeta i septičkih jama kao i kola za gašenje požara… Dva konja, puno kola, a samo jedan kočijaš!

Jednog dana okružni načelnik Zotović morao na put, a nema vozača. Dođe žandar iz opštine u gimnaziju da dovede Kalča, puste ga tek kada je dobio odobrenje od direktora Vujića, koji nije bio u dilemi kad je to zahtevala opštinska vlast. Tada je Kalčo bio treći razred gimnazije jedva je imao 15 godina i umalo postao načelnikov službeni vozač… Načelnika Zotovića vozio je u nekom dvosedu koji je ovaj dobio za službenu upotrebu.

Sledeće godine Kalču se dogodi nova porodična nesreća – umre mu brat. Majka ko majka, popuštala je Mihailu više nego je trebalo. Kalčo popusti sa školom, te ga u četvrtom razredu isteraju iz gimnazije. Više se bavio šoferajem, između ostalog vozio je i ministra prosvete Miša Trifunovića u Bajnu Baštu, gde je ovaj držao zbor, ali ga ni to nije spaslo od izbacivanja iz škole. Posle toga rešio je da kupi svoj automobil, da nađe poverioca da mu potpiše menicu i kupi auto Ford.

Izrada jedrilice u Popovića radionici na Carini
Izrada jedrilice u Popovića radionici na Carini

Godine 1925. u Užice je stigao vazduhoplovni kapetan Janko Markićević, tadašnji komandant pilotske škole, sa zadatkom da organizuje dolet jednog aviona i Užičanima popularizuje aviaciju. Kalčo ga je vozio po okolini da traži pogodno mesto za sletanje. U lepoj uniformi, sav nakićen odlikovanjima, odmah se dopao Kalču i ovaj ga, dok su jednom sedeli u Hotelu „Zlatibor“, upita kako može da postane pilot. Kapetan Janko mu objasni da bi morao prvo da ide u podoficirsku školu, ali Kalču mnogo tri godine da provede u đačkoj klupi, pa upita za lakši put. Ovaj mu objasni da sa završenih 6 razreda gimnazije može otići u vojsku kao đak i da služi u pilotskoj školi. Kako je čuo za to, Kalčo se odmah prihvati knjige i iste godine privatno položi četvrti i peti razred, a naredne godine u junu i šesti razred gimnazije. Kad je došlo vreme za regrutaciju, on se prijavi u pilotsku školu. Od 700 prijavljenih primali su 36 i među njima se nađu i dvojica Užičana: Kalčo i Aco Stanojević. Bili su među najboljima u klasi i sa uspehom završili školovanje za pilote.

Sledeće godine Kalčo, sada narednik, trebao je da ide na vežbu za pilota lovca. Dogodi se da je zakasnio mesec dana, ali ga komandir Markićević primi, izvrši proveru, a Kalčo zapne da stine i ostale u klasi. Na jednom od letova na novom francuskom avionu koji je tek stigao iz „Ikarusa“, prilikom uzleta, primeti da se temperatura motora ne diže preko 60 stepeni, trebala je da bude 90, a motor se pregrejava i počinje da smrdi. Odmah krene da sleti i to mu je bio prvi i poslednji otkaz aviona u bogatoj pilotskoj karijeri koja je tek započela.

Drugi užički pilot Aca Stanojević, koji je pre Drugog svetskog rata bio direktor „Utve“, osnovao je 1931. godine u Beogradu jedriličarsku grupu koju je nazvao „Deveti“, jer ih je bilo devetoro u grupi. Bili su veoma dobro uvežbani da ih je „bilo milina gledati“ kako rade i lete. Godine 1931, sada pilot, Mihailo Grbić Kalčo leteo je kod njih na zemunskom aerodromu na jedrilici. „Deveti“ su napravili jednu, za to vreme, veoma lepu jedrilicu po nemačkim nacrtima koja se zvala „Leteći đavo“. Kalčo je od njih uzeo planove te jedrilice i kad se vratio u Užice, dogovorio se sa Đokom Popovićem, stolarom i tada vlasnikom najbolje stolarske radionice u Užicu sa prvoklasnim majstorima, da gradi jedrilicu. Stolarska radnja Popovića nalazila se kod stare užičke crkve.

Odlučili su da osnuju i prvu jedriličarsku grupu u Užicu koju su nazvali Zlatibor. Te krenu da sakupljaju članove i novac. Za samo jedan dan od tadašnjih užičkih vlasnika radnji gazdi i domaćina sakupili su 46.000 dinara za materijal za jedrilicu. Među njima su bili Milenko i Rade Subotić, Nešo Šoljević, trgovac Milivoje zvani „Erić“. Nisu se mnogo raspitivali za šta Kalču trebaju pare, jednostavno su davali, znali ko je on i da ih neće utrošiti za bilo šta. Od tih priloga kupovali su se kvadrati šperploče različitih debljina . Kostur jedrilice je napravljen za dva meseca i iskorišćen je svaki komadić šperploče.

U stolarskoj radionici Marka Popovića
U stolarskoj radionici Marka Popovića

Jedan od majstora bio je, Kalčo se sećao njegovog nadimka „Ćuka“, napravio je sve potrebne okove kome je u Pošingerovoj fabrici oružja brunirao. Pravljenje kostura je bio pipav posao, svako rebro je tutkaljeno i najmanje tri sata je moralo stajati u kalupu. Kada je kostur bio gotov, trebalo je platno da se presvuše. Nadali su se da će ga dobiti u nekadašnjem Aero klubu u Užicu, ali su ga na kraju morali sami kupiti. Želeli su da i Aero klub ima udela u njihovom projektu, ali je to bilo društvo gde su se vazduhoplovstvom isključivo bavili salonski, gde se više pričalo nego radilo. Lak za premaz su nabavili u fabrici aviona u Kraljevu, gde su došli i do sajli za komande a dobili su i 60 metara gumenog konopca za vučenje jedrilice…

Na fotografiji u stolarskoj radionici Marka Popovića pored završene jedrilice „Leteći đavo“, s leva na desno: Gaša – Dragoslav Draškić, nepoznat, sedi Cipkalo kasnije Krcunov vozač, Puša – Dragutin Cvijović, Đoko Popović i Mihailo Grbić Kalčo.

Saga se nastavlja se u drugom delu.