Nisu u Užicu, kako je rekao pisac Uskoković, mačke spavale na sredini sokaka uvek…
Za pažljive posmatrače Užice je oduvek bilo jedno veliko pozorište, u kome su se odigravale drame, komedije, povremeno u ratovima i tragedije. O mnogim događajima iz užičke prošlosti mogu se snimiti igrani filmovi, a o nekima su već snimljeni.
U ovom životnom pozorištu težilo se da se osnuje profesionalno pozorište. Još 1859. godine, Užičani su imali “Teatralno društvo”. U maju 1928. godine, dogodio se prvi ozbiljan ali bezuspešan pokušaj da se osnuje profesionalno pozorište. Ipak, Užičani su imali svoje kafane u kojima su se događale sve dosetke, smicalice, po kojima je tadašnje Užice bilo nadaleko čuveno. Tu u kafanama, gde su se događale mnoge životne, u prvo vreme bioskopske prestave, gostovale su brojne profesionalne “teatralne grupe”, pa su Užičani imali prilike da gledaju “Koštanu”, “Zonu Zamfirovu“, „Hasanaginicu“ i mnoge druge.
Ipak je Užice bilo grad bioskopa. U starom Užicu su čak bila tri. U to vreme Užičani se ne zadovoljavaju sa ta tri bioskopa – “Koloseum”, “Zlatibor”, “Ton bioskop Luksor”, nego osnivaju klub filmofila, koji nosi ime tada slavnog ruskog glumca Ivana Možuhina. U to vreme student Jovan Nikolić, iz razloga spavanja užičkih mačaka na sred sokaka, željan senzacije, pokreće list “Sport i film”. Senzacije u “Sport i film” nije bilo, ali se osetila želja mladosti da se senzacije modernog sveta osete u maloj varoši, a mačori probude.
Ipak, u Užicu je bio razvijen pozorišni amaterizam, koje su oslikavale grupe “Abrašević”, “Garavac”, “Sloboda”, čiji repertoar ispunjavaju komadi: “Devojačka kletva”, “Đido”, “Seoski lola”, “Zulumćar”, “Dva cvancika”, “Dva narednika”. Bilo je tu i ambicioznijih pokušaja, pozorišna grupa. Sokolsko društvo prikazuje komediju „Čestitam“ Koste Trifkovića, gimnazijalci Kočićevog “Jazavca pred sudom”.
U vreme osamdesetih, kada je Užice tu na Trgu imalo dobro profesionalno pozorište i savremeni bioskop, pojavljuje se mladi Dragoljub Selaković Selak, koji je odrastao tu između nekadašnjeg bioskopa “Luksor”, čija sala je poslužila za prvo profesionalno užičko pozorište, osnovano posle rata, i novog Narodnog pozorišta na Trgu. Mladi Selak, veliki ljubitelj filma i pozorišta, veoma se zainteresovao za pozorište. Od 1972. u suterenu zgrade pozorišta je postojao Omladinski klub, u kome se odvijao veći deo omladinskog kulturno – zabavnog života. U njemu je formirana KOTA TU, akronim od Kluba omladine – Teatar amatera Titovo Užice, dramska amaterska grupa Kluba omladine, koja je formirana 1984. godine.
I Selak je bio jedan od onih koji su želeli da se, u sada urbanizovanom Užicu, probude zaspali mačori, pa je u KOTI TU režirao sve prestave “Zid” 1984, “Čekalac” 1975, “Gorki plodovi pravde” 1976, “Alisa u zemlji čuda 1987. Sledeće, 1988, grupa je priredila prvu dramatizaciju priče Svetislava Basare, predstavu “Čudesni svet Agate Kristi”. Član KOTE TU je bio i dečačić Sergej Trifunović, gde je ostvario svoje prve uloge. Ova užička pozorišna grupa je više puta pobeđivala na opštinskim i regionalnim smotrama amaterskih pozorišta.
Nekoliko glumaca iz ove dramske grupe, Nemanja Ranković, Goran Šmakić, Svetislav Jelisavčić i Biljana Đoković, nastavili su da se profesionalno bave glumom u užičkom Narodnom pozorištu. Po prestanku rada grupe, ranih 90-ih, Dragoljub Selaković predvodio je Dramski studio Kulturno – prosvetne zajednice “Drastična poza”, koja je nastupala širom Srbije i nastupala više puta na Beogradskoj reviji alternativnih mladih scena BRAMS. Vreme je da se u GKC pojavi novi pozorišni entuzijast, kao što je bio Selak, da ponovo probudi užičke zaspale mačore.
Dragoljub Selaković Selak danas živi u Novom Sadu. I dalje voli pozorište i dobar film.
