Tijanići, ukras Užica

331

Sećanja su naša dragocenost, često jedini trag o životu koji smo proživeli i ona nas čine onim što jesmo.

Odrastao sam u Omladinskoj ulici blizu Ćirine železničke stanice i kao klinac i tinejdžer sa drugarima sam dosta vremena provodio u tom užičkom železničkom kompleksu. Jedan od koloseka koji je služio za utovar i istovar robe je bio tu pored samoga Stadiona. Taj deo Užica u vreme šezdesetih i delom sedamdesetih godina je bio najdinamičniji deo Užica. Putnici, zaludnici, istovar i utovar robe, kamioni, pa i par poznatih kafana jedna u Domu železničara a druga “Port said” u samom stadionu su davale posebnu dinamiku ovog dela Omladinske ulice. Može se reći da je od 1912. godine železnica bila simbol Užica, koji je pre nego što je prošla pruga uskog koloseka bio samo neugledna varošica koja “Ćiri” duguje veliku zahvalnost u kome su mažinovođe i železničari bili među vodećim zanimanjima. A pored užičke pruge stajao je kompleks – stanica, čuvena ložionica za popravku vagona, vodotoranj, okretnica za lokomotive uskog koloseka. Tu je radio železničar rodom iz Šljivovice Veljo Tijanić, stasit i uvek nasmejan čovek, prijatelj moje porofice, posebno babe i dede.

Veljo Tijanić železničar
Veljo Tijanić železničar

Tih šezdesetih godina stanovao je sa porodicom na Trgu i kad se vraćao sa posla prolazio je pored naše kuće u Omladinskoj 28. Kada bi mene video da se igram u dvorištu svratio bi i proveo malo vremena sa mnom. Dosta kasnije sa ocem sam otišao na čika Veljovo imanje u Šljivovici. Predivno mesto, kroz sredinu dvorišta je tekao kanal za vodu za vodenicu u kome su se praćakale ribice. Čika Veljo je bio u penziji, ali je bio vodeničar u svojoj vodenici. Kada mi je pokazao vodenicu vratio sam se u dvorište na klupicu pored kanala da posmatram ribice. Kad eto čika Velja, nosio je lopatu a na njoj pacova koji je bio veličine mačke… “Draganče evo da vidiš kako izgleda pravi vodeničarski pacov, slučajno mi je bio u dometu lopate”. Nikada u životu nisam video većeg pacova…

Veljo Tijanić vodeničar
Veljo Tijanić vodeničar

Jelena Tijanić Kostić: “Stanovali smo naTrgu do 1974, kada smo se preselili na Rosulje. Deda je penzionerske dane proveo u Šljivovici kao vodeničar i naš veliki, dobri i plemeniti deda. Inače, učestvovao je u misiji spasavanja savezničkih avijatičara u Braneškom polju. Pretprošle godine primila sam u dedino ime zahvalnicu od Engleza.”

Veljo Tijanić je imao tri sina Branka, Svetislava i Tomislava. Branka sam dobro upoznao kad sam počeo da radim u Omladinskom klubu, Tu gde je danas Hotel Zlatibor imao je u jednoj adaptiranoj kućici svoj vajarki atelje. U isto vreme vodio je i istoimenu sekciju OK. Bio je veoma duhovit ali i poseban čovek. Voleo sam da provodim vreme sa njim u razgovoru pa sam često svraćao.

Branko Tijanić vajar
Branko Tijanić vajar

Branko je rođen u zlatiborskom selu Šljivovica 27. septembra 1939. godine, gde je pošao u školu, zatim je nastavio u Užicu, da bi osnovnu školu završio u Čajetini. Odatle je otišao u petogodišnju Srednju umetničku školu u Sarajevo, gde se posebno isticao znanjem i talentom i bio đak generacije. Akademiju primenjenih umetnosti završio je u Beogradu kao jedan od najboljih studenata. Na studijama u Beogradu učestvovao je u čuvenim studentskih demonstracija 1968. godine, u kojima je sa ožiljcima policijskih pendreka završio u bolnici. Njagov diplomski rad na Akademiji, unikatne posude, krasile su svečane prostorije Saveznog izvršnog veća, danas palate „Srbija“ na Novom Beogradu.

Umetnički talenat Branka Tijanića otkrivan je u drugom razredu osnovne škole Kralj Petar drugi 1948. Godine kada je napravio bistu Vuka Karadžića od gline, i ona je dugo bila na istaknutom mestu u direktorskoj kancelariji.

Branko Tijanić - Majčinska ljubav
Branko Tijanić – Majčinska ljubav

Kasnije u životu Branko Tijanić je postao poznati užički i srpski akademski vajar. Radio je kao dizajner u Preduzeću „Prvi partizan“. Na sajmovima u Minhenu i Zagrebu za dizajn slavina dobio je najveća priznanja kao i za kupatilo  užičkog “Fasau”. Dizajnirao je prvo srpsko metalno posuđe i escajg u fabrici “Metalac” u Gornjem Milanovcu. Autor je desetak značajnih spomenika u Srbiji, Republici Srpskoj i Kanadi, i više desetina spomen poprsja istaknutim ratnicima, javnim, kulturnim i sportskim radnicima, Između ostalog, koautor je spomenika norveškim internircima u Gornjem Milanovcu, autor spomeničkog kompleksa posvećenog žrtvama fašizma u Sevojnu, i spomenika streljanim rodoljubima u selu Zlakusa kod Užica. U svom ateljeu u okviru poznate Tijanića vodenice-galerije, gde je živeo i stvarao poslednje dve decenije Branko Tijanić je uradio monumentalni spomenik đeneralu Draži Mihailoviću koji se nalazi na gradskom trgu u Ivanjici, i bronzana spomen poprsja čiča Draži i vojvodi Đujiću koja se nalaze ispred spomen-doma „Đeneral Draža Mihailović“ u Vajnoni u Kanadi.Autor je poprsja slikaru Mihailu Milovanoviću, privredniku Vlajku Brkoviću, pukovniku iz Prvog svetskog rata Dušanu Puriću i drugim važnim ličnostima.Autor impozantnog bronzanog spomenika oslobodiocima Republike Srpske u Višegradu, koji su građani iz milošte prozvali „Gvozden“, Tu je i spomenik na Zlatiboru đeneralu Krsti Smiljaniću, Trajno će ostati upamćen i po tome što je dugi niz godina besplatno i veoma uspešno pripremio više stotina srednjoškolaca iz Užica i okoline za polaganje prijemnih ispita na umetničkim akademijama i arhitekturi. Bio je i tvorac ideje, i pokretač inicijative, za otvaranje Srednje umetničke škole u Užicu. Za mene njegov najlepši dar koji izaziva emocije je statua “Majčinska ljubav” ispred Centra za majku i dete u Kosovovskoj ulici.

Brankova deca nisu krenula njegovim putem – ćerka je stomatološka sestra, živi u Čajetini sa porodicom. Sin radi u “Elektrotermiji” i živi u Užicu.

Svetislav Tijanic novinar
Svetislav Tijanic novinar

Drugi Veljov sin Svetislav Tijanić rođen je 1941. godine u zlatiborskom selu Šljivovica. Po završetku studija ruskog jezika, radio je najpre u Dobroselici, a potom je predavo ruski jezik u Ekonomskoj školi u Užicu.Svetislav Tijanić bio je dugogodišnji dopisnik „Ekspres politike“. Radio je i kao novinar nedeljnika “Vesti” i Radio Užica. Bio je jedan od uzora u novinarstvu.

„Prvi novinski tekst, iz Užica, objavio sam 1963. godine u Nedeljnim informativnim novinama (kasnije NIN). Kao izveštač stigao sam u mnoge metropole. Bio sam u Parizu, dva puta, gost naših gastarbajtera, u Madridu sam, 1991, bio gost Real Madrida i tadašnjeg njegovog trenera Radomira Antića. Intervjuisao sam možda najvećeg španskog fudbalera Emilija Butragenja”.

Tada je moja “Ekspres politika” bila najtiražniji list na Balkanu. Stekao sam kao novinar brojne prijatelje među sportistima, glumcima, doktorima nauka, u Tunisu, Moskvi, Lenjingradu, Grčkoj, Italiji… Imao sam tu čast da jedini intervjuišem Vujicu Jevđevića, najvećeg svetskog stručnjaka u oblasti vodoprivrede, koji je u Americi zvanično proglašen za četvrti srpski um, posle Tesle, Pupina i Milankovića“.

Svele je Šljivovicu je mnogo voleo, nastale su brojne reportaže, a u saradnji sa kćerkom Ljiljanom napisao je knjigu “hronika sela, ljudi I vremena”. Svele je napisao hroniku o običnim ljudima, herojima seoske svakodnevice, i za Užice Media je rekao:

„To je hronika življenja, hronika o običnim ljudima i herojima seoske svakodnevice, čija se borba za egzistenciju odigravala ne samo u rodnom selu, već i na udaljenim meridijanima, u Iraku, Libiji, Džibutiju, odakle su u rodno selo donosili svedočenja o drugom i drugačijem, ali i mnogobrojne anegdote koje se i dan-danas prepričavaju.“

I u penziji je kao saradnik radio za brojne portale i listove i časopise, među kojima su podgorički „Dan“ i beogradski „Pečat“. Za svoj rad je više puta nagrađivan, a među nagradama je Plaketa grada Užica. Primajući plaketu Grada Užica rekao je:

„Posle ravno 55 godina, još uvek pišem. O mom Zlatiboru i mojoj rodnoj Šljivovici, o Užicu, gradu u kome sam proveo najveći deo životnog veka, najviše sam i pisao. Ovde sam mnogo toga učinio, i u oblasti kulture, a pogotovu u sportu kao funkcioner u atletici. Mnogo sam učinio i u brojnim humanitarnim akcijama.“.

Treći Veljov sin Tomislav je bio vodoinstalater i imao je ćerku Mirjanu.

Svele je imao dve ćerke Ljiljanu i Jelenu.

Prof-dr. Ljiljana Kostić
Prof-dr. Ljiljana Kostić

Ljiljana Tijanić Kostić je u Novom Sadu završila je Filozofski fakultet – smer jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik, gde je i doktorirala. Otac, Svetislav, poznati užički novinar pisao i za novine koje su bile među najtiražnijim na nacionalnom nivou, ali i za lokalne medije. Ljiljana je preuzela taj njegov talenat i interesovanje, i sama je prisutna u pisanim medijima, časopisima i kao autor i kao urednik. Zajedno sa ocem napisala je knjigu „Šljivovica: hronika sela, ljudi i vremena“, koja je izazvala veoma veliko interesovanje u zlatiborskom kraju, a posebno u selu Šljivovici. Bosa Rosić istaknuti etnolog za Tijaniće i njihovu kjigu je rekla:”vredni intelektualci koji bi svakom mestu služili na čast“- Njihova knjga je jedna izuzetno vredna i lepa knjiga. Svele je dugo godina naš hroničar koji putem novina predstavlja svetu nas same i naš kraj. Njegove kćerke, Ljiljana, vrsni filolog, profesor univerziteta, bez čije pomoći ova knjiga ne bi imala ovu naučnu težinu. I Jelena čiji su crteži dočarali lepotu Šljivovice, na zaista impresivan način u njoj predstavila je su svoju Šljivovicu.

Pomenuta druga Svetislavljeva ćerka Jelena Tjanić Savić je umetničaka duša, taj božiji dar je nasledila od baba Lene, strica Branka i oca Svela. Jelena je rođena u Užicu, 1976. godine gde je završila osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirala je zidno slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i na istom fakultetu je magistrirala mozaik. Izlagala je na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Učesnica je većeg broja likovnih kolonija i međunarodnih kampova. Živi i radi u Beogradu i u ateljeu u vodenici u Šljivovici.

Jelena Tijanić Savić akademski slikar
Jelena Tijanić Savić akademski slikar

Akademska slikarka Jelene Tijanić Savić Užičanima se prestavila u Učiteljskom fakultetu u Užicu. Naziv postavke koja sadržala 30-ak slika rađenih tehnikom akrila je „Balkanska rapsodija“, a motivi koji dominiraju na Jeleninim slikama su ruke i kuće. Jelena je tada rekla: “Sve moje slike imaju boje detinjstva, počev od sela u kome sam rasla pa do školovanja u Užicu. Po završetku studija sam to prenela na platno”.

Jelenine slike su raskošnog kolorita, uskovitlane i pune energije. Sve se kreće, leti i puca od istinske sreće i radosti življenja. Mark Šagal je rekao da u životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti, koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi. Tako bi mogle da se dožive slike Jelene Tijanić Savić. One su pune ljubavi prema životu, svom rodnom kraju, planinskim predelima, proplancima Zlatibora, šumovitoj Tari i mirisnoj Šljivovici. Tada se čulo na Učiteljkom fakultetu prilikom otvaranja Jelenine izložbe.

Lazar Kostić bilijar šampion
Lazar Kostić bilijar šampion

U užičke bisere potomke Velja Tijanića zasigurno se može dodati i praunuk odlikaš u užičkoj gimnaziji Lazar Kostić sin Svelove čerke dr. Ljiljane Tijanić Kostić vrsnog filologa, profesorku univerziteta.

“Lazar kostić prvak Evrope!!! Srbija nastavlja dominaciju u evropskom bilijaru, u prvoj disciplini na evropskom prvenstvu za juniore kapiten srpske reprezentacije, Lazar Kostić (Masse Užice) okitio se zlatom, prvim u kategoriji U17 za Srbiju i tako svoje ime upisao u istoriju srpskog bilijara. Srpska bilijar asocijacija mu čestita od srca! Bravo šampione!!!”

Zlatna medalja na Evropskom prvenstvu i bronzana medalja na Svetskom prvenstvu u bilijaru odličja su zahvaljujući kojima je 17-godišnji Užičanin Lazar Kostić proglađen za sportistu 2022. godine grada Užica. Ovo priznanje Lazaru je uručeno na tradicionalnoj svečanosti koju priređuju Sportski savez Užice i grad Užice.