Летовање у Прчњу 1964.

1325
Ужичко летовалише у Прчњу 1964. год.
Ужичко летовалише у Прчњу 1964. год.

Статистика каже да су генерације које су рођене од педесетих до средине шездесетих година прошлог века живеле најсрећније и најспокојније. Ни оне пре њих, али ни оне после нису имале привилегију да у Србији најмање тридесет година живота проведу у миру и благостању. У суштини, наше генерације из педесетих и шездесетих година су одрасле добро, али се за неке лоше завршило када су се суочили са кризом осамдесетих и деведесетих година. Они су се бесплатно школовали, било је довољно да један члан породице ради, ишло се до Трста у шопинг, сваког лета организована су летовања у ужичким одмаралиштима на Јадрану. Већина нас који припадамо тим генерацијама, носи најлепше успомене са тих летовања.

Први пут возио моторни чамац уз помоћ економа Мила, а после и самостално
Први пут возио моторни чамац уз помоћ економа Мила, а после и самостално

Најпознатије ужичко одмарлиште на Јадрану засигурно је било у Буљарицама, где су многи од нас провели 10 до 15 дана лети, током свога детињства и младости, што у сменама… Ја нешто нисам волео да летујем у Буљарицама, у ужичком одмаралишту део са шаторима где се камповало био је у близини фабрике дидитија, прашка за уништавање инсеката, као што су буве и сл. Понекад би ветар нанео тај гадни смрад према одмаралишту, што нам је кварило летовање и остајало у ружној успомени.

На пристаништу у Котору
На пристаништу у Котору

У лепом сећању ми је остало ужичко, чини ми се железничко одмаралиште у Прчњу у Боки Которској. Те 1964. сам провео сво лето у том одмаралишту, где је отац Влајко радио као инструктор пливања. А ја сам се по први пут возио у моторном чамцу са момком Милом, који је бринуо о набавци свега што је било потребно одмаралишту… Највише сам сам, онако за свој рачун, са маском посматрао морско дно. Отац ме је неко време надзирао, али кад је схватио да сам добро савладао и пливање и роњење, пуштао ме да отпливам даље да бих задовољио своју радозналост.

Испред Ловћена
Испред Ловћена

То одмаралиште у Прчњу је било на самој обали. Имало је башту која је истовремено била и ресторан и пристаниште и место где су се свако вече одржавале игранке. У продужетку је била и мала песковита плажа. А на фотографији седим на душеку на тој малој плажи, што је био разлог да отац Влајко фотографише из чамца то ужичко одмаралиште… Тада се ту на летовање одлазило породично и свака генерација је имала своје друштво. Увече је са терасе, коју је била дуж једне од зграда летовалишта, свирала жива музика… Од репертоара које је свирала „Бит“ група из Београда, звана „3+1“, мени су се највише тада свиђали иструметали Хенка Марвина и његових Шедоуза и песме Битлиса.

Те 1964. са оцем Влајком дифовцем, није било шале. Тек су ме у БГ оспособили у болници у Сокобањској од последица полија да се крећем са штакама и дали ми оне потпазушне за краткотрајну употребу, са којима се није лако кретати… И тако одем са оцем на море, где је он обучавао непливече… Мене је још у шест година научио да пливам на ужичком јазу, код кафане на плажи. И тако други дан на мору, а он дао нама двојици задатак да препливамо Бококоторски залив… Ипак смо се вратили чамцем јер сам потрошио и задњи атом снаге…

На Ловћену на излету
На Ловћену на излету

После неколико дана организују излет на Његошев гроб. Дошли у подножје Ловћена аутобусом, а отац каже: „Дођи седи овде да те сликам, пре него се попнеш горе, где је она купола“. Погледам, би страшно погледати, неко брдо небу под облаке, а горе камена купола. Кажем: “Не бих”. А отац: Хоћеш да се возиш чамац за набавку до Котора кад пође Мило?“ А ја одушевљено “Хоћу”. А он: “Онда се попни, ако мислиш да возиш чамац”.

Они сви испред мене одоше, а ја се попео некако, прошло више од сат, чекали ме и добио аплауз кад сам се појавио. И седам дана сам возио тај чамац, кад ми падне на памет по заливу. Спремао ме мој Влајко за живот као да ћу на олимпијске игре.