Statistika kaže da su generacije koje su rođene od pedesetih do sredine šezdesetih godina prošlog veka živele najsrećnije i najspokojnije. Ni one pre njih, ali ni one posle nisu imale privilegiju da u Srbiji najmanje trideset godina života provedu u miru i blagostanju. U suštini, naše generacije iz pedesetih i šezdesetih godina su odrasle dobro, ali se za neke loše završilo kada su se suočili sa krizom osamdesetih i devedesetih godina. Oni su se besplatno školovali, bilo je dovoljno da jedan član porodice radi, išlo se do Trsta u šoping, svakog leta organizovana su letovanja u užičkim odmaralištima na Jadranu. Većina nas koji pripadamo tim generacijama, nosi najlepše uspomene sa tih letovanja.
Najpoznatije užičko odmarlište na Jadranu zasigurno je bilo u Buljaricama, gde su mnogi od nas proveli 10 do 15 dana leti, tokom svoga detinjstva i mladosti, što u smenama… Ja nešto nisam voleo da letujem u Buljaricama, u užičkom odmaralištu deo sa šatorima gde se kampovalo bio je u blizini fabrike diditija, praška za uništavanje insekata, kao što su buve i sl. Ponekad bi vetar naneo taj gadni smrad prema odmaralištu, što nam je kvarilo letovanje i ostajalo u ružnoj uspomeni.
U lepom sećanju mi je ostalo užičko, čini mi se železničko odmaralište u Prčnju u Boki Kotorskoj. Te 1964. sam proveo svo leto u tom odmaralištu, gde je otac Vlajko radio kao instruktor plivanja. A ja sam se po prvi put vozio u motornom čamcu sa momkom Milom, koji je brinuo o nabavci svega što je bilo potrebno odmaralištu… Najviše sam sam, onako za svoj račun, sa maskom posmatrao morsko dno. Otac me je neko vreme nadzirao, ali kad je shvatio da sam dobro savladao i plivanje i ronjenje, puštao me da otplivam dalje da bih zadovoljio svoju radoznalost.
To odmaralište u Prčnju je bilo na samoj obali. Imalo je baštu koja je istovremeno bila i restoran i pristanište i mesto gde su se svako veče održavale igranke. U produžetku je bila i mala peskovita plaža. A na fotografiji sedim na dušeku na toj maloj plaži, što je bio razlog da otac Vlajko fotografiše iz čamca to užičko odmaralište… Tada se tu na letovanje odlazilo porodično i svaka generacija je imala svoje društvo. Uveče je sa terase, koju je bila duž jedne od zgrada letovališta, svirala živa muzika… Od repertoara koje je svirala „Bit“ grupa iz Beograda, zvana „3+1“, meni su se najviše tada sviđali istrumetali Henka Marvina i njegovih Šedouza i pesme Bitlisa.
Te 1964. sa ocem Vlajkom difovcem, nije bilo šale. Tek su me u BG osposobili u bolnici u Sokobanjskoj od posledica polija da se krećem sa štakama i dali mi one potpazušne za kratkotrajnu upotrebu, sa kojima se nije lako kretati… I tako odem sa ocem na more, gde je on obučavao nepliveče… Mene je još u šest godina naučio da plivam na užičkom jazu, kod kafane na plaži. I tako drugi dan na moru, a on dao nama dvojici zadatak da preplivamo Bokokotorski zaliv… Ipak smo se vratili čamcem jer sam potrošio i zadnji atom snage…
Posle nekoliko dana organizuju izlet na Njegošev grob. Došli u podnožje Lovćena autobusom, a otac kaže: „Dođi sedi ovde da te slikam, pre nego se popneš gore, gde je ona kupola“. Pogledam, bi strašno pogledati, neko brdo nebu pod oblake, a gore kamena kupola. Kažem: “Ne bih”. A otac: Hoćeš da se voziš čamac za nabavku do Kotora kad pođe Milo?“ A ja oduševljeno “Hoću”. A on: “Onda se popni, ako misliš da voziš čamac”.
Oni svi ispred mene odoše, a ja se popeo nekako, prošlo više od sat, čekali me i dobio aplauz kad sam se pojavio. I sedam dana sam vozio taj čamac, kad mi padne na pamet po zalivu. Spremao me moj Vlajko za život kao da ću na olimpijske igre.
