Настављени су радови на асфалтирању пута Титово Ужице – Партизанске Воде. 1960. је асфалтирано 9 километара са извесним прекидима на великој окуци (та окука више не постоји изградњом новог пута почетком седамдесетих година 20-тих година). Предвиђају да ће пут завршити у целости пре централне прославе 20-годишњице устанка.
У “Вестима” се појавило писмо читаоца Дмитра Недељковића из улице Ристе Тешића 12 из Ужица: “Изгледа да Комунална установа у Титовом Ужицу сматра да грађани могу да живе без воде, јер је затворила јавне чесме на Доварју. Тамо не постоји други начин снадбевања, изузев понеког бунара око кога се сада виде редови. Мислим да је оваква мера жалосна. Ако постоје лица која не плаћају воду, комунална установа има на располагању и друге начине и мере да их примора да изврше своје обавезе. Неправилно је да лица која уредно плаћају воду, остају без ње. Оваква мера оставља непријатан утисак међу грађанима, који очекују да се снадбевање воде што пре реши.”
Донета је одлука да се у Ужицу реконструјише 15 улица: Јакшићева, Вите Пантовића, Лазара Мутапа, Михајла Илића, Кнеза Лазара, Бирчанинова, Дечанска, Петра Ћеловића, Хероја Дејовића, Миладина Поповића, Вуколе Дабића, Вука Караџића, Слободана Секулића и још неке. Ове улице ће бити завршене до краја јуна “уз помоћ предузећа и добровољним радом грађана”. Ваљаоница бакра градила је пут преко Забучја до Рајића брда чија дужина износи два колометра…
По попису из 1961, Титово Ужице има 22.000 становника или више за 8.500 од пописа 1953. Највише нових становника је дошло са села да ради у индустријским предузећима града. Статистика је забележила да ће Ужичани до краја године добити преко 360 нових станова, неколико нових угоститељских објеката, модерну пијацу која се градила у Ади, велику робну кућу на Тргу. У привреди је тада било запослено близу 10 000 радника и службеника за 4 000 више него 1953. године… У Ужицу је тада било преко 7 000 штедиша, чији су улози у Комуналној банци били већи 230 милиона динара без Поштанске штедионице. Велики број је користио кредите, али је био већи број штедиша него дужника.
Управник болнице тада је био Др Никола Шуменковић, а болница је располагала са 449 постеља.
Ласта је отворила на сваки сат линију Ужице-Пожега и сезонску линију Ужице – Улцињ.
У станицу милиције приведена је Станимирка Ђуровић она је на својој кући истакла таблу “Лекар за све болести људи и стоке” на својој кући која се налази југозападно од Торника у засеоку Ђуровића близу села Јабланице. На саслушању је категорично изјавила да многе болести лечи боље и сигурније од ма којег лекара. Затим је признала да је у току 1960. код ње “лечило” око тридесет “пацијената”, услуге је наплаћивала. Испричала је и неке своје докторске бисере: “У децембру прошле године дошла ми је жена коју је мучила главобоља и неке друге болести. Лечила сам је тако што сам је у поноћ свукла до голе коже и окупала хладном водом… Реума се најбоље лечи када се у шуми, убере са сваке врсте дрвета по један лист и скува, па се у тој води држе ноге све док се вода не охлади. После тога се тек употребљава реумин… Стока се најбоље лечи када јој се да вода у којој је предходно угашено угљевље”. Против Станимирке је поднета кривична пријава.
У Т. Ужицу је јавно кртитиковано, прво обичај да се посмртне плахате деле по столовима ужичких кафана. Да у Т. Ужицу нигде нема да се купи букет цвећа, него се глумицама после позоришне премијере даје цвеће у саксији “које она не може да прислони на своју вечерњу хаљину”. Да није ред што публика добацује када се изводе песме на страном језику и смеје се, нервира певача и који почне са бине да расправља са публиком. Да очеви треба да пазе када расправљају о политици, јер је једна девојчица у возу споменула председника Конга Чомбета ( Моиз Чомбе – Конгоанска криза) и осудила га на доживотну робију и рекла да је он такав злочинац да би му требало ископати очи. Да се Ужицу све чека до последњег момента, мислило се на прославу 20-тогодишњице, јер је до тада окречено на десетине кућа на “Липи”, промењено исто толко фирми, почело да се поправља неколико улица. А град има неколико стотина кућа у главној и прилазним улицама које треба окречити. Дрвене ограде су биле у жалосном стању и представљале право ругло града. Кровови су показивали читаву ревију горњег и доњег рубља, разних крпа и низа мотки које штрче. Дворишта су била запуштена у њима је било свега и свачега. Све би то требало „поспремити до прославе“.
У Кремнима су откривена два илирска гроба за које стручњаци кажу да потиче из петог века пре наше ере. Један гроб су раскопали радници који су радили на реконструкцији пута за Бајну Башту, а други је пронађен комплентан, ограничен и покривен обрађеним каменим плочама. У гробовима су пронађене наруквице од спирално увијене бронзане жице, бронзане гривне са отвореним крајевима, салталеони са привесцима који су украшавали покојника од главе до ногу, затим ћилибарска огрлица, фибуле, метално копље, украсна игла и судови од керамике. Сви предмети су пренешени у музеј у Ужицу.
Слобода је са Јавором из ивањице играла 1:0 голом Гардића, који је остигао из скоро немогуће ситуације, а са Борцем из Чачка је играла 3:2. Чачани су повели у првом полувремену са 2:0. У другом полувремену Слобода, после повреде Лопина, убацује голмана Ђерића (од Ужичана зван Ђера Црна Пантера) који спречава госте да дају трећи гол. У 70-том минуту Митић је смањио на 2:1, а у следећих 10 минута Јовановић и Гардић дају још два гола… Следеће недеље Слобода доживљава праву трагедију губећи од Краљевачке слоге са 5:0. После тога је је изгубила од Борца из Параћина са 2:1 и изгубила шансу да се бори за прво место.
Ужички Дом армије је од отварања нове модерне зграде (у којој је данас ГКЦ) последњих десетак година био носилац културних догађаја у граду. Не зна се броја програма колико је ужичка публика гледалау његовој сали или у башти, на обе позорнице до сада. Начелник Дома Симо Пенезић је најавио да ће у следећем периоду гостовати позоришта из Крагујевца, Ниша, Новосадска опера, “Мањифико” из Скопља са јужноамеричким репертоаром, као и оркестар Радио Скопља… У Дому ЈНА је одржан брзопотезни шаховски турнир на 100 табли између шахиста из града и ЈНА која се завршила минималном победом града са 52:48. Посебно интересовање је побудило је учешће шахисткиња, њих 10 које су се такмичиле за град. То је био први случај да жене наступају на једном шаховском такмичењу у Ужицу.
Одлучено је да Ужичанин, металостругар, Првог партизана, преда штафету Титу, био је то Слободан Јовановић дете палог борца. Слободан се већ срео са Титом као мали дечачић и сликао када је био на летовању на Златибору 1946. године.
Туристички биро “Ласта” припремио је обиман план туристичких путовања у иностранство у 17 земаља: Италију, Француску, Швајцарску, Енглеску, Аустрију, Јапану и Источну Немачку, Белгију, Данску, Грчку, Египат, а радило се и на изради програма за Чекословачку, Мађарску, Румунију, СССР и Турску. Изгледа да је тада Ужичанима било лакше у то време да оду у западне земље него у источне.
Најављено је да ће почети припремни радови на прузи Београд-Бар и да ће се почети бушење тунела на Златибору дужине 6.160 метара, који ће бити најдужи у Југославији 12 метара дужи, од најдужег, који се налази у Црној Гори.
Најављено је да ће се градити нови ватрогасни дом у Коштици. Никада није изграђен. Поросторија где су били ватрогасци тада је била некадашња пекара уз кафану “Топ” (где је данашњи Дом здравља) и служила је као канцеларија, као и као одељење за дежурну службу. Док су ватрогасна возила стајала на улици.
На Тари је започела туристичка сезона. Хотел “Тара”, летовалиште “Митровац” и други објекти су примили прве госте, а прве грпе туриста су кренуле сплавовима низ Дрину.
Прослављен је Дан младости. 25. маја прослава је почела је дефилеом пионира, омладине и војника, који су у разнобојним дресовима уз пратњу војне музике са заставама и транспарентима, прошли украшеним улицама града од Трга до стадиона, које су грађани пратили са тротоара и поздрављали аплаузом. Када су се постројили на стадиону обратио им се потпуковник Ђуро Роквић преседник ДТВ “Партизан”, који је између осталог рекао да “наша омладина дочекује празник радујући се новим победама постигнутим под воћством Комунистичке партије и друга Тита радујући се економској моћи земље и лепшој славнијој будућности”.
Програм је почео слободном игром најмлађих ученика ОШ “Андрија Ђуровић” и “Душан Јерковић”. У следећој тачки су им се придружиле девојчице из ОШ “Нада Матић” и све заједно су извеле једну ритмичку вежбу. Дечаци су извели после њих гимнастичку вежбу у којој су вешто прескакали козлић. Чланови бициклистичког клуба “Ера” били су повод за гласно навијање гледалаца. Након тога ученици Економске школе и гимназије извели су слетску вежбу, а чланови ДТВ “Партизан” вежбу на справама. Чланови атлеских клубова “Титово Ужице” и “Севојно” одржали су кратко атлеско такмичење. Девојке из Гимназије, Учитељске и Економске школе извеле су једну масовну вежбу, на крају програма одржана је утакмица у малом фудбалу између Учитељске школе и Севојна на којој су победили Учитељци са 1:0.