Погледаћемо у свет џепароша, оних који су крали у Ужицу. Завирићемо у ум тих вештих невидљивих лопова. Како мисле, како мераче жртве и какве технике све користе за џепарење захваљујући ужичком Мегреу. Већини је џепарење био посао. Неки су живели од тога, неки су били приморани, неки су џепарили из забаве. Било је и организованих џепароша, имали су главног “боса”, коме се предавали све оџепарено. Бос је био у неком већем центру у Београду, Крагујевцу, Нишу. Окружен криминалцима, ангажово би групице џепароша, који су џепарили у свим деловима Србије и даље. Постојале су казне од стране великог шефа ако се врате без плена. Зато су и дан данас тако бескруполозни и не маре ни од чега.
Професија којом се ужички Мегре бавио је у истој мери живописна колико и опасна. Сећа се, тако знаменитог овдашњег „десперадоса“, који је на сточном вашару у Ади патентирао крајње необичан начин за маркирање жртава џепарења. У време кад није било развијеног приватног бизниса, џепароши су на већу ловину могли да рачунају углавном када би неко продао нешто вредније од своје имовине. Јунак приче се орјетисао на сељаке, који су продали волове, а сваког би неприметно обележио чичком, како би их касније распознавао на аутобуској станици где је вршио џепарење.
Џепароше је Мегре, према свом богатом искуству, сматрао специфичном врстом преступника. Сматрали су себе некаквом врстом аристократије у делатности, дубоко се грозили и презирали провале и разбојништва. Из садашње визуре и након свега што смо преживели предходних деценија, делује готово нестварно да је крајем шездесетих година полиција морала озбиљно да се намучи како би „стала на реп“ бројним џепарошима. Неретко се дешавало да украду читаву плату, што је породицама стварало озбиљне егзестиционалне проблеме. Као по правилу, углавном је страдао средњи слој – радници и службеници. Тако је Никола ужички Мегре дошао на идеју да у Ужицу окупи оперативце који су третирали џепароше из Србије, Македоније, Црне Горе, и дела Босне која гравитира ка Сарајеву. Генерално сви они су се појављивали на ужичком подручју. Ову инцијативу је подржао Мишо Васиљевић, тадашњи главни инспектор Јавне безбедности. Пред препуном салом, након дводневног саветовања и размене искустава, Никола Николић Мегре их је позвао на заједничку једновремену акцију речима: „Сваки свога убијте субашу!“, односно да сви у датом тренутку лише слободе „свог“ мајстора џепарења. То се претворило у дело приликом одржавања великог вашара у ужичком крају, где се окупљало пуно људи и доста трговало. А где су присутне веће кеш паре и неретко пијани власници – џепарење доживљава процват.
Тридесетак оперативаца се трудило да делује што неупадљивије, сатима маркирајући тадашње најозлоглашеније „мајсторе дугих прстију“. Био је ту Пајо „Берлинац“, инвалид са дрвеном ногом познат по опрезности, као и познати џепарош Вељо „Парижанин“, како је сам најављивао – са намером да „убије два вочића“, односно да покраде сељака који је продао пар волова, а кога ће препознати тако што зна да наши сељаци уз волове не дају уларе, већ их носе преко рамена.
Како је Мегре из искуства причао, џепароши су као срндаћи – на најмањи знак опасности реагују тако да их је изузетно тешко ухватити на делу. Међутим, и полиција је имала велемајсторе за њихово хватање. Један од њих је Јеленко Павловић, који никада није дозвољавао да му џепароши виде лице, па је увек ненаметљиво пратио крадљивце трудећи се да остане незапажен како би могао да несметано ради. Такав приступ му је помогао да се појави у иностранству, на „светском првенству џепароша“. И сам Мегре је увек саветовао колеге који су пратили џепароше: „Никад не допустите да вам се сретну погледи“ Они имају истанчани осећај да препознају опасност.“
„Берлинац“ је тада „пао“ у моменту док је „муштерији“ пажљиво извлачио новчанице из новчаника. Кад су га Мегре и Бошњак зграбили, већ је у руци имао све паре из „жртвиног“ буђелара. Полицајци су тада упитали покраденог сељака где су му паре од пазара, он се жестоко наљутио, мало је требало да изазове тучу. Тек кад су му показали новац и он се дохватио свог празног новчаника, почео је да кука „изгласа“.
Ево још неколико кратких Мегреових прича о џепарошима. Инспектор хвата познатог џепароша, који краде покривајући задњи џеп џаком, који увек носи са собом. Каже му: „Ти ниси никакав џепарош када ти треба џак да би покрио задњи џеп.“ На то поносни џепарош љутито реагује: „Ако ми то још једном кажеш, никада нећу са тобом разговарати.“
Главна улица у Ужицу, први у месецу. Једна жена разгледа излог. Двојица џепароша је прате. Учитиво јој прилазе. Један јој нуди да купи џемпер који шири пред њом. Жена оклева. Џемпер је леп. Купила би га. Други лако отвара ташну, узима коверат у коме се налази још неначета плата. Прилазе инспектори и џепароша лишавају слободе.
Летњи пљусак. На аутобуској станици џепароши одабирају жртву. Непогода им је савезник. Један старији човек без кишобрана, гура се да уђе у аутобус бежећи од кише. Џепароши полазе за њим. И они „хоће“ да уђу. Гурају се. Човек остаје без новччаника, који му извлаче из задњега џепа. Не примећује да је покраден. Успева некако да уђе. Аутобус креће. Џепароши остају.
На пијаци је непознати учинилац украо једном земљораднику новчаник и већу суму у новчанику из унутрашњег џепа сакоа. Оштећени га је ухватио за руку, захтевајући да му врати новчаник. Џепарош је дрекнуо: „Пусти ме, убићу те!“. Оштећени иначе очито физички надмоћнији, збунио се и пустио руку, а џепарош се одмах дао у бег.
