Добрих десетак година је тајало договарање (и наговарање) с легендарним ужичким полицајцем Николом Николићем Мегреом. „Није још време“ гласио је одговор кад би покушали да завиримо у праву ризницу његових сећања.
Како време неумитно пролази, а пристижу нове генерације, које не памте доба кад је Ужице било најбезбеднији град у држави, која се поносила општом сигурношћу својих грађана, дошао је тренутак да Никола Николић, већ двансест година у пензији, исприча своја сећања на интезиван живот, усмерен ка борби против разних „друштвених опасности“, како је својевремено названа категорија која је свима нама данас део свакодневице. У његово време и највештији криминалци су зазирали од златиборског краја и надалеко чувене ужичке полиције, а све је то био итезитет рада и и урођених личних вансеријских склоности.
Никола је рођен у Битољу, где је служба „протерала“ његове родитеље учитеље, оца Страхињу, Пожежанина, и мајку Наталију, Ваљевку. Никола и сестра Бојана су уз родитеље стекли осећај за правдољубивост и непосредан контакт с људима, што их је касније определило за цео живот. Школовао се у Пожеги, Ужицу (један је од учесника чувеног гимназијског бунта) и Чачку. Још у гимназији је показивао склоност за криминалистику. Волео је да чита шпијунске и криминалне романе, а у својим саставима из српског језика, кад год је било могуће, обрађивао је врло маштовито случајеве сличне онима из омиљене литературе. Због тога су га другови прозвали Зорге, а кад је открио своју склоност да лако проналази нестале или скривене предмете, надимак су му променили у Мегре. По том надимку знају га сви. А поштују га и најискуснији криминалци, који су својевремно саветовали један другог да ужички крај заобилазе у широком луку. „Тамо је онај Мегре. Он има неко своје чуло – напипа те и ухвати кад се најмање надаш.“
Смета му што га Ужичани, иако је у том граду, сматрају Пожежанином, а Пожежани Ужичанином.
Остало је забележено да је полицијску каријеру започео у Ужицу 1961, као први школовани полицајац стипендиста ужичког СУП-а. Ванредно је уз посао, завршио Правни факултет. Као мало који полицајац високог ранга, прошао је кроз сва искушења радећи на малолетницима, провалама, преварама, разбојништвима, тешким крађама, крвним и сексуалним деликтима, а 1976. године је постављен за начелника криминалистичке службе. Касније, као начелник Службе јавне безбедности у ужичком региону, остаће упамћен по професионалним критеријумима који и дан данас важе. Познати официри полиције Сретен Лукић, Бошко Петрић и Ђорђе Керић, као врло млади прошли су његову „школу“, у којој је увек важило правило да не постоји савршен злочин, већ само несавршена истрага. Како сам каже, савршен злочин није онај пред којим полиција од брда података не може да повеже нити, већ онај за који полиција никада и не сазна.
Први сусрет са Николићем човек би пре поверовао да је пред њим расејани професор или песник. Увек елегантан, дружељубив, духовит… На његово занимање проницљив поглед и неповерљивост.
-У нашем послу има педесет одсто среће, четрдесет одсто упорног рада, а десет одсто је истикт – оно седмо чуло. И највећи криминалци падају на ситним грешкама – каже Николић.
Кад се осврне на „море“ случајева иза себе, Никола Николић Мегре понавља много пута изнешен сопствени закључак, да се у класичном криминалу ништа суштински није изменило од Старог Египта до данас, наводећи пример пљачке ризнице фараона Рамзеса. Пошто тадашња „полиција“ никако није успевала да открије ко је пљачкаш и где је плен огромне вредности, сам фараон је посегнуо за лукавством – најлепшу ћерку послао је у бордел. Када је једном госту одиграла заносни плес, он је опчињен њеном лепотом посегао у кесу и ставио јој златник у пупак, управо један од златника украдених у ризници њеног оца. Мистерија је била решена, а овај изворни принцип полиције широм света примењује у нешто измењеном облику.
– Полиција, криминалци и проститутке прва „света три јерарха“, ако нема једног ни остала два не могу да функционишу. Уз помоћ жена су решени многи компликовани случајеви, а сарадници полиције су од несагледивог значаја за функционисање службе. Стога не треба као добронамерне третирати захтеве да се отворе сва полициска досијеа и разоткрију сарадници. Међу њима има особа које су помагале полицији из чисто париотских разлога, узорних грађана који презиру криминал, али и оних који су то чинили из личних побуда, за неку корист. Кад се равнотежа поремети, цела служба се уништава, што се код нас десило након Брионског пленума. Потребно је седам година тешког рада да се „направи“ и обучи употребљив оперативац, а сваки изгубљен је ненадокнадив. Шездесетих година сам био убедљиво најбољи у класи на специјалном курсу, од 53 полазника био сам најзапаженији, па сам касније током целе каријере практиковао да науку супроставим процентима, јер је приступ проблему најважнији и познавање финеса делатности се ни на који начин не може надокнадити.
Као пример исправног резона када је „људски фактор“ у полицији у питању, наводи старијег колегу Бошка Сретеновића, некадашњег познатог секретара СУП-а. Он је Николу научио да су незадовољни људи велика главобоља и проблем у служби. Они не могу квалитетно да раде, нон-стоп говоре о својим проблемима, лично незадовољство преносе и на остале, па управо зато понекад дозвољавамо људима и оно што им не припада, да би оптимално фукционисали. Запамтио је пример кад је седам возача СУП-а, одласком у Вишеград, за три дана успело да се домогне дипломе ВКВ звања. Након тога су тражили да им се плате по том основу изједначе са вишом спремом. Сматрајући да се не могу изједначавти они који су пет година марљиво учили са онима који су тродевним ангажовањем дошли до диплома, Николић се нашао пред дилемом. Секретар Сретеновић да помножи разлику у бодовима за тих седам „спорних“ особа и све прерачуна у динаре, рекавши; „Зар ћеш за те ситне паре да ствараш проблем?“ Мегре је то увек касније имао на уму, флексибилно третирјући проблеме и гледајући да ће се остварити што бољи резултат, уз ситне уступке „поузданицама“.
По том принципу је и одлучио да говори о занимљивостима из свог радног века, случајевима са којима се сусретао и које је решио, често примењујући потпуно неочекивана и неконвецијална решења. Сматрајући да, без обзира на дела која су почињена, породица никада не треба да испашта, догађаји ће бити пренети верно и аутентично, а непосредни актери ће бити описани тако да само мали број људи може да препозна о коме се коначно ради. Сматрајући да је у протеклих 40 година био својеврсни сведок једног дела историје и збивања у Ужицу, и те како је позиван да овековечи мноштво интересантних догађаја, од „ситних преступника“, локалних мангупчића, па до крупних политичких игара где су главне улоге играли високи државни функционери, какав је био чувени „Ужички случај“. У сваком од њих, Никола Мегре је био незаобилазан „џи мен“, предводник тима који је доприносио да ужичка чаршија годинама мирно спава.