Мифке Станишић је волео Ужице и из њега није радо одлазио. Чак је негирао да је земља округла: „То што ћеш се вратити у родни крај није доказ да је земља округла, него зато што те носталгија вуче у родни крај“
Легендарни „Мифа Шериф“ родио у Ужицу у добростојећој породици пекара Станишића 1927. године. У кући која је некада била на крају улице која је водила ка Беглуку, касније Стадиону. Била је то мала кућа са две просторије и омањим двориштем, у њој су после рата становали познати ужички Дејанци. Тако су их звали по мајци Дејани. Касније су ту направљени први ужички солитери, те некадашње мале приземне кућице, међу којима је била и Дејанаца кућа. Ужичани као да су знали да ће ту после рата бити те вишеспратнице, те су их звали „Чикаго“. После рата некада добростојећа породица је осиромашила и једва преживљавала. Мифа се запослио у „Цвети Дабић“, тадашњој ткачници. Волео је да гледа каубојске филмове, па је због тога добио надимак „Мифа Шериф“. Једног дана, у другој половини педесетих година, у некој тучи избоден је ножем. Неко време од последица рањавања није могао да ради, напустио је посао у „државној служби“, и почео да сакупља разне материјале и предаје их „Отпаду“, који је био ту где је данас ужичка Зелена пијаца, поред Липског потока.
Године 1959/60 сам пошао у први разред у ОШ „Душан Јерковић“. Из школе кући, која је била у Омладинској улици, поред Ђетиње, водио ме отац Влајко. Једном приликом оцу је привукао пажњу један чико, који је помоћу некаквог стакла претраживао дно Ђетиње. Тата Влајко му је махнуо, и рекао ми да је то Дејанац и да трежи нешто да преда у „Отпад“. Касније, када сам пошао у гимназију, упознао сам Дејанца, „Мифу Шерифа“, и запамтио га због његових прича, те његове заиста бујне маште. Увек је „проналазио“ нешто што се граничило са невероватним. Кад би нашао нешто од месинга или бакра, радовао се јер се то највише плаћало. Из тог периода на самом почетку седамдесетих, у Ужицу је кружила прича и анегдота о месинганом тенку на Кадињачи, који је Мифа са групом истомишљеника са колицима пошао да демонтира и превезе до „Отпада“. Наравно тенка није било, па су се вратили празних колица, али се о тој подвали дуго причало по ужичким кафанама и корзоу.
Мифа је често препричавао о догађајима из рата, онако на свој шереткси начин, као он је приликом неке офанзиве прогањан од четника са својом четом склонио у неки тунел, али као из њега нису могли да изађу, јер их је на другој страни чекао сплет змија. Он их се толико плашио да није могао да се одлучи кад му је лакше. На питање зашто није на змије пуцао, одговорио је: „Где, болан змија зна да ли је машингевер или водоводна цев!“
Кад су га питали што су му искрзани зуби рекао је да су му зуби пропали за време рата, кад су једну групу партизана у којој је и он био прогонили Немци. Било је зимско доба. Пред њима су се испречили сметови. Није било другог начина него да се кроз њих пробијају. Тако су му зуби, причао је испред гардеробе у Градској кафани, пропали од силног цвокотања, „док смо се пробили главом, као бушилицом кроз снег“.
Једном је измислио да су за време рата партизани ухватили већу групу усташа и никако нису могли да одлуче шта ће са њима. Мифа је предложио да их поделе у две групе и да им дају лопту да играју фудбал. А шта ћемо после као питали из команде. Одговорио је да ће он бити судија са машингевером. При сваком фаулу оним загорелим усташама пресуђиваће рафално, а онима који су тамо залутали појединачно.
Мифа Шериф је често говорио шатровачки. Ужичани су се смејали до суза како је подвалио брату Скрекету, кад му је овај „бунарио“ по џеповима, „а лову није нашао“. Мифа је свој новац сакрио у његов капут, јер је био сигуран да он неће своје џепове „инвентарисати“.
Мифа Шериф је био омиљен код ужичких фудбалера који су га упознали са капитеном Црврне звезде Драганом Џајићем, који га је посебно заволео. Једном је са Џајом и Антонијевићем и преспавао на поду, јер, како је рекао, није могао да погоди који је његов кревет. Мифа је био ужичка разбибрига, а он се радовао друштву и пићу који би му увек неко од веселог друштва плаћао.
Кад је био млађи желео је да буде испред свих, да буде супермен из „Чикага“, скакао је са железничког моста на плажи, само да се покаже. Тврдио је да је шири у раменима од свих и да нико нема бољи вид од њега. Питао је друштво једном, кад су били на Тргу, коју цигару пуши човек испред куће на Забучју. Кад су му рекли да пуши „Дрину“, мудро је закључио да је то „Драва“, „Где сте незналице једне, видели да сељак пуши „Дрину“?
Мифу Шерифа су сви волели јер је био шерет, који је са пуно духа и надахнуто осликавао време, људе које је познавао и догађаје у којима је учествовао, али је уверавао и Ужичане и себе да је све доживео и преживео. Дуго је живео сам, што му је омогућавало велику слободу у дружењу, одласцима и доласцима, изласцима и дружењу по жељи и понашању, мада у томе никада није претеривао колико у приповедању „догодовштина“, али пред крај живота зажелео се топлине породичног дома. У Кремнима је нашао дивну жену, удовицу са двоје деце, супругу са којом је проживео последње дане. Она је бринула о њему, после женидбе ишао је увек дотеран, чист и попеглан. И даље се шалио на свој начин, увесељавао Ужичане својим причама, али са другачијим шармом. Сада је био ведро озбиљан у својој озбиљности породичног човека.
Преминуо је 1980. Сахрањен је у присуству бројних Ужичана, ожаљен и упамћен као један од оних легендарних Ужичана, који нас је својим бројним причама увесељавао. Остао је записан у текстовима и књигама ужичких новинара са којима се дружио. Био је посебан Ужичанин али и „Дејанац“.
