Često su mostovi samo saobraćajnice, usputne stanice, ali u romantičnoj i humanoj dimenziji. O njima su pisane pesme, romani, priče, snimljeni filmovi. Bili su razlog za Nobelovu nagradu “Na Drini ćuprija”, filmove “Most na rijeci Kvaj”, Golden Gate, Most u Avignonu, Brunklinski most, Stari Most u Mostaru – sve su to mostovi sa pričom.
Jedan most, važan u prošlosti Užica, nema svoju zapisanu priču. To je nekadašnji prastari užički most. Zato, sve što sam ikada čuo i pročitao o ovoj užičkoj znamenitosti, nekad najstarijem užičkom mostu, uz fotografije ću utkati u užičanstveni nezaborav.
Pretpostavljam da u turskim istorijskim spisima nema ništa (nema koliko sam uspeo da proverim), o Đulića mostu. Ovaj most oni nisu napravili. Najverovatnije, ako se uporedi njegov izgled sa drugim rimskim mostovima, izgradili su ga Rimljani, koji su vekovima bili uzor mnogima u građevinarstvu. To su mislili i stari istoričari koji su nekada imali mnogo toga više nego što mi imamo danas. Vreme na Balkanu je potresno, puno uništenja i nije čudo što nije ništa ostalo sem ponekog usmenog pripovedanja. I ta pripovedanja su u vreme urbanizacije Užica, početkom šezdesetih godina 20. veka, nestala. Zato ću sada, kada se sve više sećam pripovedanja starih u mom ranom detinjstvu, pribeležiti priču. Pamtim kako priča izvire iz usta ispod ogromnih sedih brkova, žutih od duvanskog dima koji mi je tada smetao. Nisam imao ni 8 godina. Naravno, ubaciću i moje sadašnje znanje o najstarijem, danas nepostojećem, užičkom mostu.
Đulići su naseljeno mesto u Bosni u opštini Zvornik u delu Karakaj (pripada entitetu Republika Srpska). Tu u Karakaju postoji kamnolom, a u njegovoj blizini živeli su Đulići, koji su bili poznati po majstorima kamenorescima. Kada su Turci pristigli pred užički grad, zatekli su polusrušenu napuštenu nekadašnju Altomanovića tvrđavu. To im nije zasmetalo. Više im je smetao bujicama polusrušeni, prastari rimski most. Dosta je vremena prošlo dok u užičkom Gradu nisu Turci utvdili vlast. Na samom kraju 16. veka pozvali su poznatog kamenoresca Đulića, koji je živeo ispod kamenoloma Karakaj. Zahvaljujući ostacima rimskih puteva, koji su stizali do okolnih kamenoloma, Đulić je za manje od godinu dana obnovio stari most. Doduše, nije bilo rimskih oznaka, a dobio je i nisku kamenu ogradu i novo ime “Đulića ćuprija”.
Most je bio čvrst. Đulić je kopirao način rimske gradnje. Užičani su ga oduvek smatrali večnim, neuništivim. Užički hronolog Miladin Radović kaže: “Bog zna kad je građan”. A kako i ne bi – dok su gledali kako je sve oko njih prolazno, samo je on ostajao uvek isti. Stajao je tu dva milenijuma. Pa zar to nije večnost? To je most oko koga je nastao i razvijao se grad – generacije Užičana, Srba muslimanske i pravoslavne vere, rasli su s mostom, divili se tom graditeljskom čudu, koje je Đulić popravio u korisnu javu. I jedni i drugi, i pravoslavci i muslimani, kažu stari dokumenti i istoričari, obožavali su svoj grad. Glavne svetinje su im bile reka Đetinja i dva mosta nad njom. Đulajića, kojim se išlo direktno prema citadeli, kasnije u drugoj polovini 17. veka Kasapčića most, kojim se direktno ulazilo u varoš, koja je rasla ispod utvrđenja.
Istoričar Stevan Ignjić je svoj životni vek proveo u Užici, napisao brojne korisne knjige iz užičke istorije. On piše: – “Sve do drugog svetskog rata u Užicu su postojali stari turski mostovi, spajali su obale Đetinje, bili svedoci istorijskih imena i događaja, odolevali zubu vremena, nekeko ponosni i dostojanstveni na svoju monumentalnost…”
Prva fotografija Đulajića ćuprije je snimljena pred kraj osme desenije 20. veka. Dugo je bila jedna od prvih užičkih razglednica. O njoj je užički kolekcionar Miloš Poznanović napisao:
“Ova razglednica je putovala 1905. godine. Izdala ju je knjižara Lazara Trišića iz Užica pre 1900. godine. Prikazana je i na izložbi 1901. srpske fotografije ( kartonke) u Beogradu sa još 10 fotografija. Ovu fotografiju Đulajića ćuprije, koja je prestavljala Užice, napravio je Užičanin Dimitrije Tešić (sin Riste Tešića). U katalogu koji je objavljen posle ove izložbe objavljeni su izlagači, a Dimitrije Tešić je izabran u Predsedništvo srpskih fotografa.”
Drugu fotografiju Đulajića ćuprije za nezaborav je snimio užički foto hroničar Ilija Lazić 1932. godine I to je jedna od retkih, ali i najbolja fotografija ove užičke znamenitosti. Đulaića ćuprija u periodu između dva svetska rata bila je tu ispod nekadašnjeg “Fikarevog imanja”, spajala je jazove na delu grada, gde će na prelasku iz 19. u 20. vek biti izgrađena “Tkačnica”. Danas možemo reći da je Đulajića ćuprija bila tu gde je pešački most ispod ustava na plaži.
Treću fotografiju, panoramu Užica sa prastarim mostom, takođe je snimio Lazić pred Drugi svetski rat.
Rušenje svih starih užičkih mostova 1944, nisu bili događaji o kojem su naširoko pisali svetski mediji, još uvek je trajao rat, a vest o rušenju i smrti i nije bila neka vest. Pri kraju rata, u toku najžešćih sukoba sa saveznicima, Nemačka armija se povlačila iz Grčke. Užicem su samo prolazili delom Kejske ulice (danas Omladinska), preko Aleksandrovog mosta, Zlatiborskim putem. Saveznici su ih tu u Užicu, ne obazirući se na stanovništvo i samo Užice, bombardovali i mitraljirali. Kad je prešao i poslednji vojnik, u besu zbog nepotrebnog bombardovanja, nemački vojnici su minirali i srušili u Đetinju sve njene mostove. Užičani su ostali bez mostova sa velikim brojem sugrađana stradalim tokom tog bombardovanja. Stradali su užički stari mostovi, pa tako i “Đulajića ćuprija”.
Prvi užički samouki hronolog (sam naučio da piše) Miladin Radović pominje još jedan kameni most negde u Koštici u svom “Samoukom rukopisu”, izgrađen u vreme kad i Kasapčića, koji je srušen po odlasku Užičana muslimana: “U Užicu su bile tri dobre kamene ćuprije. Dve su i sad, a treće, koja je bila u Koštici, nema. Nju su batalili Srbi po izlasku Turaka. Ako bog da da tu bude dugo Srba u Užicu, bataliće oni i ove dve. Baš ih je Bog stvorio za bataljivanje starina”. Izgleda da je stari hronolog bio u pravu, još malo je ostalo od staroga Užica.
