Na kraju Velikog parka nastalog iz sna i ljubavi

742
Brana i centrala u Grotlu
Brana i centrala u Grotlu

Danas me vodi sećanje u ranu mladost, pomažu vredne fotografije, na sam kraj Velikog parka. Brana, nestali slap, voda koja pada, Dovarjaši se kupaju, Užičani pecaju na jezercetu brane od elektro centrale, u čijoj zgradi rade neke čudne mašine, a u okolnim prostorijama stanuju neki posebni ljudi. U dnu kanjona iza brane u Grotu, Đetinja se otima i ruši, tu u podnožju Zabučja ispod Đavolje stene, na samom kraju prelepog Velikog parka, sna Riste Tešića, koga isani na samom kraju 19. veka. I danas kada žubori Ružića istočnik „dvousta nevesta žeđi“, kao da se čuju reči Miladina Radovića: „On načini park, pošumi sva brda i potoke, pogradi puteve, načini vodenice i ribnjak u Parku – kupi neke čamce za vodu,“ Od tada sve što se generacijama lepo događalo u tom rajskom delu Užica, Velikom parku, već se događalo u Ristinom snu, a taj istočnik je posebna priča.

„Dvousta nevesta žeđi"
„Dvousta nevesta žeđi”

U osnovi svega je ljubav. Sreli su se njih dvoje i rodila se ljubav da traje. Profesor užičke gimnazije, Dobrosav Ružić, književnik i državni savetnik u Velikom parku, upoznao je svoju buduću suprugu Olgu Orlović. I na tom mestu, u podnožju Zabučja, podigao česmu 1894. U vreme kada je Veliki park dobio konačno prostorno uobličenje.
Gore Đavolja stena, moj povod za naziv kolumne u novini užikoj, poveći blok stena koje štrče prema Užicu, kao kakve đavoljske buljave oči iz šumovitog Zabučja.
Sećanje me ne vara, tu kraj istočnika hladoviti prostor drvenog paviljona nad branom. To je bio prostor izgrađen drvetom od stubova, koji ga nose, do krova na dve vode. Drvo je ofarbano u zeleno, spojilo se sa okolnim zelenilom borova i uz samu Đetinju žalosnih vrba i sa nekom potpuno čudesnom zelenom bojom reke, u kojoj je i odraz kafane sa svom svojom lepotom od ljudi užičke boemije, kojoj je baš tu duže vreme tokom lepih dana u godini bila druga kuća.

Paviljon i terasa kafane kod Istočnika
Paviljon i terasa kafane kod Istočnika

Slike sećanja mi izviru kao voda istočnika ljubavi. Nedeljno pre podne sede tu opušteni Užičani u svečanoj atmosferi na drvenoj terasi, za stolovima oko istočnika, a u natkrivenom delu boemi, poznati šnajder, veterinar, zubar, profesor, naš omiljeni užički Ciganin Drago Vuletić sa svojom gitarom i preozbiljnim licem pravilnih i lepih crta. Kao da ga sad gledam u tako gospostvenom i odmerenom hodu sa gitarom u ruci, kako se vraća iz parka. Za boemskim stolom povremeno se začuje lepa pesma i prelije se talas smeha na svu svečanu atmosferu kafane. U samom zaklonjenom ćošku venjaka užički kartaroši, njima nasuprot zveče domine. Ipak, u centru pažnje je taj dupli sto za kojim se okupila užička boemija. Moj otac Vlajko, sportista svom dušom, kome je bilo strano piće i duvan, među užičkom boemijom je imao zaista dobre prijatelje. Tu u kafani kao da ih nije primećivao, ali zato sam ja upijao sve što je dolazilo od strane užičkih boemskih plemića. Uprkos ocu užičkom sporskom princu, u životu mi nije bila strana ni užička šega, kafana, njena atmosfera sa svim „porocima“ koji se mogu u njoj naći.

Kafana u Velikom parku kod Ružića Istočnika, tokom nedeljne promenade
Kafana u Velikom parku kod Ružića Istočnika, tokom nedeljne promenade

Tada, kada smo nedeljom išli u tu posebnu užičku kafanu kraj istočnika, pio sam malinu sa tom posebnom vodom, uz mirisne ćevapčiće Gruja roštiljdžije. I svaki dan koji pamtim na tom mestu bio je sunčan, prelep dan, kao i moj prvi poljubac sa predivnom Užičankom, devojkom Slavicom iz ekonomske škole.
Sve do izgradnje pruge Beograd – Bar, Veliki park je bio jedna velika ljubav. Posle izgradnje sporske hale godinama je uništavan, betoniran, asfaltiran, drveće sečeno. Pretvoren u veliku sporsko muzičku pozornicu u kojoj se kampuje i luduje. A u mom sećanju pred nedeljni ručak paviljon u parku se prazni, samo ostaju porodice koje su te nedelje izašle baš tu na nedeljni ručak. Vreme za nezaborav.