Слађана Пантелић, Ужичанка која тренутно живи у Новом Саду, бави се уметничком фотографијом. Имала је успешну изложбу у ужичком Градском културном центру. Волим њене фотографије, подсећају ме на ужичке некадашње посебне фотографе, чије су фотографије “говориле више од хиљаду речи”. Слађиној фотографији војвођанског пастира “Где ми је стадо?” у овој ужичанственој причици додао сам фотографију ужичке фотографске легенде Илије Лазића “Стадо”, коју је снимио на “мирисном Златибору” педесетих година 20. века. Тако је Слађин пастир добио стадо макар у овој сликовитој причи. Можда на мирисној планини, туристичком рају и за њега има стварно стадо?
На Златибору сточарство је поново у експанзији, чобани напасају стада оваца, бикова, волова уз помоћ “електричних чобаница”. Са магистрале се могу видети стада на некадашњим пустим ливадама. Нису то они некадашњи сувати, о којима се некада толико говорило, преплављени стоком која је преко Солуна продавана и ван Европе. Дуже време златиборске ливаде су биле опустеле, трава полегла.
Радује нови почетак златиборског сточарства, златиборске ливаде су заиста прелепе и идиличне кад их красе бројна стада. Под златиборким спомеником у Тић пољу и места где се одржавају концерти трубача, популарних певача, рок група, публику замене стада која мирно пасу. Све је више оних који закупљују златиборске ливаде са посебном мирисним биљкама и напасају стада. И све се уклапа у ту посебну златиборску идилу. И оно модерно урбано и старо рурално, које огроман број туриста фотографише и носи тај посебан Златибор у свет.
