Najmuzikalniji Užičani- Carinjaši

27

Posle Prvog svetskog rata glavni korzo je bio od užičke Crkve do na Sarića Osoje gde se nalazila kafana Miša Kazaka zvana “Pod Lipom” ili “Kod lipe” u delu grada zvanom “Abacija”. Možda je ime dobilo po kafani, u kojoj su svake subote i nedelje održavane igranke na kojima su svirali užički cigani koji su živeli baš tu na Carini. Muzičari koji su isključivo živeli od svirke. Bili su to čestiti i pošteni ljudi. Znali su kad je kome krsna slava, i tada bi “osvanuli” kod njegove kapije i svirkom objavili da je u toj kući porodično slavlje i za to dobijali pristojnu nagradu.

Orkestar Nikolića je pratio Užičane i na izletima u okolini Užica
Orkestar Nikolića je pratio Užičane i na izletima u okolini Užica

Majstor Stevo Vuletić i Jelika, njegova žena, koja je znala da gata imali su sina Marka, koji je bio u vojnoj muzici, imali su i tri ćerke lepotice. Najstarija je bila Zorka, sve tri su doživele duboku starost. Tu je bio i Sreto Nikolić Zunzo i njegov brat Vlajko, Drago Šunga, Slavko, Gajo, Mijo. Svi su živeli od muzike. Milivoje Stefanović je svirao po hotelima, na svadbama, bio je to ivrstan pevač, tenor… Kada bi zapevao “Hvalila se lepa Mare” Užičani su sa zadovoljstvom slušali. Imao je dva sina Moma, Lala i ćerku.

Orkestar Milivoja Stefanovića
Orkestar Milivoja Stefanovića

Orkestar Milivoija Stefanovića je bio profesionalni orkestar varoških cigana sa Carine. Šef i duša ovog orkestra bio je najbolji užički violinista svih vremena Milivoje Stefanović zvani “Jazavac”. S njim }e kao druga violina nastpati tada čuveni svirač i pevač Zunzo, Nikolić, a kao basista visokog ranga nastupao je muzičar koga su svi poznavali kao “Belog Steva”. U orkestru }e biti i Gajo Carinjak i mno{štvo mlađih Roma sa Carine. Milivojev orkestar }e decenijama zabavljao Užičane sve do tridesetih godina 20. veka dok ga smrt nije odvojila od pesme i violine. Kasnije će Užčani ovaj orkestar zvati “Nikolići” koji je vodio Vlajko Nikolić, koji }e Užičane pratiti na svadbama, ali, može se reći da su bili jedno vreme stacionirani u reprezentativnomu hotelu Zlatibor.

"Gajovo dete", Drago Nikolić početkom pedesetih godina na Zlatiboru
“Gajovo dete”, Drago Nikolić početkom pedesetih godina na Zlatiboru

Još kao svirač viole, u leto 1940. godine odvojio se od orkestra Vlajka Nikolića mladi užički Rom Drago, zvani “Gajovo dete” i početi samostalno da svira i peva uz gitaru. Svojim širokim repertarom Drago će zadovoljiti sve ukuse razne muzičke publike, pevajući i svirajući čitavu lepezu raznovrsnih kompozicija. Imao je apsolutni sluh, uspeo je da preživi rat. Sve do druge polovine devedesetih godina biće omiljeni svirač užičkih boema.

Jednoga dana, s kraja devedesetih godina 20. veka, čulo se da je stari “trubadur” umro u jednoj užićkoj prigradskoj kafani držćeći svoju staru gitaru u rukama. Smrt ga je prekinula u pola stare pesme „Šljive ranke”.

“Ovim šorom jagodo, ovim šorom jagodice, ovim šorom više proći neću, oj”. Pevale su Olga, Dušanka, Dobrila i Desa Petrović, dok su se vraćale sa igranke na Carini zagrljene, ćerke Ranka Petrovića trgovca, Carinjaša, koji je živeo sa ženom Lenkom na svom imanju zvanom “Čukanovac” na Marinom bregu. Rade je imao i tri sina Boža, Duška i Mila. Božo je bio kasapin i ćevabdžija a Duško i Mile su radili u fabrici. Olga se udala za jednog kelnera iz hotela “Zlatibor”. Ako bi se u ovoj priči iz starog Užicu i užičanima postavilo pitanje – ko su bili najmuzikalniji Užičani? Odgovor bi bio Carinjaši! Oni su bili ti koji su godinama zabavljali Užičane.