Ужичка војна музика није основана “због сира и војне музике”. Била је између два Светска рата главна атракција недељних променада, које су се догађале у Малом парку, на Главној улици, током празничних војних парада, прослава, бакљада, празника граских слава али и сахрана.
Како то лепо описује Андрија Томашек у „Музичари и музика у НОБ-у“, током Другог светског рата суделовање музичара у НОБ имало је своје везе у предратном идеолошком опредељењу одређеног броја тадашњих композитора, пијаниста, диригената и музичара уопште. Посебност њихове музике у НОБУ је њена уверљивост. Била је прихваћена. А зна се: ниједна уметност не може бити прихваћена ако није и уверљива.
Музичари У НОБУ су били првенствено борци, јуришали су, били рањени, гинули, гладовали, трпели од хладноће и болести. Уз пушке и митраљезе, партизански музичари су се борили и музиком коју су стварали и изводили за борце и народ, у посебним околностима, различитим од оних на какве су раније били навикли. Свирали су и певали по шљивацима, на пропланцима шуметина, на трговима вароши… Некад су свирали и за време битака, давали борцима елан. Предводили партизанске јединице у ослобођеним варошима. Та музика уз коју су марширали била је једно од оружја којим су тукли окупатора, лечила је и од умора, психичких криза… Била је јако средство пропаганде, посебна у садржају још од дана Ужичке републике, све до ослобођења.
Разлог за поновно оснивање Ужичке војне музике, овога пута партизанске, било је ослобођење Ужица 1944. године. Већином су искупљени некадашњи ужички музичари, прекостали из предратног периода. Пратили су постројени на тротоару Главе улице, преко пута данашње Општине, марш партизанских јединица које су улазиле у Ужице. То потврђује и ова, иако лошијег квалитета, ретка фотографија. Остале су из тих раних година ослобођеног Ужица, које је сачувао један од најпознатијих ужичких војних музичара Варга и његова ћерка Снежана (Милановић).
