Kako je Krcun Titu u jednom danu dva puta spasao život

810
Četničke jedinice JVuO tokom saradnje Tita i Draže u Užičkoj republici
Četničke jedinice JVuO tokom saradnje Tita i Draže u Užičkoj republici

Kada je Hitler dobio izveštaj kako su četnici i partizani, na prostoru sa kog se nemačka vojska povukla, osnovali slobodnu teritoriju, dobio je napad besa. Ta slobodna teritorija je nazvana “Užička republika”. Kipteći od besa, Hitler je naredio 16. septebra generalu Bemeu, komandantu 18. armijskog korpusa, da se na tom terenu vrati stanje pre ustanka. U septembru i oktobru u Srbiju iz Francuske, Grčke i sa Istočnog fronta stižu jake pešadijske, artiljeriske i protivoklopne jedinice. Istovremeno, na levoj obali Drine, sa 6 bataljona ustaša i domobrana raspoređena je 718. posadna divizija. Svi su imali jedan zadatak – da spreče prelazak srpskog ustanka u Bosnu. Beme je naredio: “Svim srestvima, sa najvećom bezobzirnošću”. Nemačka vojska, ostavljajući opljačkane i zapaljene kuće, uspeva da zavlada severozapadnom Srbijom i Šumadijom. Tako je Beme završio prvi deo planiranih operacija. Deo plana, osvajanja Užica i ostale slobodne teritorije započeo je 25. novembra sa prvim snegom.

Nemačka 342. divizija pibližavala se Užicu, grupa “Zapad” iz Valjeva preko Ljubovije i Bajine Bašte. Grupa “Sever A” je napredovala od Valjeva preko Kosjerića i Karana. Za njima, nakon par dana, krenula je grupa “Sever B”, koja je obezbeđivala transport hrane i ostalih potrebština do Bukova. Jedinice 113. pešadiske divizije su podeljene u tri borbene grupe: “Šan”, “Haseštajn” i “Heder”. Kreću iz Kruševca, prolaze kroz Kraljevo, ulaze u Čačak. Iz Kragujevca preko Knića nadiru na Gornji Milanovac.

Dok se Nemačke trupe sve bliže, u Užicu je tajac, zbog tragične ekspozije u Trezorima, gde je radila fabrika oružja. Partizani su iscrpljeni borbama sa četnicima, bolnice pune ranjenika. U Čačku demonstracije zbog početka bratoubilačkog građanskog rata. Nemačke jedinice opkoljavaju Užice. Organizatori ustanka, umesto da organizuju povlačenje, pozivaju na odbranu. Jedino ranjenike, njih 700, evakuišu iz bolnice, koja je organizovana u nekadašnjoj Poljoprivrednoj školi u Sevojnu, svim raspoloživim sredstvima prema Kremnima i Kraljevoj vodi. Kad je svanulo, 28. novembra, Užice je bilo izlepljeno plakatama, kojima Narodno oslobodilački odbor obaveštava da su Nemci prodrli do Valjeva. “Slavom ovenčane partizanske čete” uspele su da zadrže “neprijatelja u prodoru”. Zatim je sledio poziv “sve što je kadro i sposobno pušku nositi” da stane “na branik našeg dragog Užica”.

Nemačka vojska je 27. novembra ušla u Ljuboviju, sutradan u Bajinu Baštu. U situaciji koja je za Užičku republiku pogubna, Vrhovni štab nije svestan situacije i opasnosti koja preti.

JVuO i Partizani sprovode zarobljene Nemce na Carini (sve tri kuće postoje i danas), prilog M. Drobnjakovića
JVuO i Partizani sprovode zarobljene Nemce na Carini (sve tri kuće postoje i danas), prilog M. Drobnjakovića

Vrhovni štab u susret Nemcima grupe “zapad”, koji nadiru iz Bajine Bašte i Ljubovije na Kadinjaču, 28. novembra, šalje Radnočki bataljon sa dve čete posavskog, i dve čete Užičkog odreda, oko 250 boraca, sa naređenjem da okuptora što duže zadrže. Pred polazak borcima, tu pred današnjom Gradskom kućom, govore Dušan Jerković, komandant Užičkog partizanskog odreda, i Milenko Kušić, politički komesar. Uz patriotski zanos prenose suštinu naređenja, da što duže zadrže nemačku silu. Borci zatim odlaze u krug Artiljerijske kasarne, gde preuzimaju municiju i suvu hranu, odakle odlaze peške preko Terazija na Kadinjaču. Pred Kadinjačom, kroz mrak i susnežicu ih prestiže kamion koji vozi jedan top na kome nema nišanskih sprava. Sa Radničkim bataljonom su i jedna kola koja vuku volovi, puna su flaša sa benzinom, jedino oružje koje imaju protiv tenkova. Pešačili su svu noć, i u rano jutro 29. novembra užičke zanatlije su postavili odbranu nadirućoj sili sa svojim slabim naoružanjem, jednim teškim mitraljezom i pomenutim topom bez nišanskih sprava.

“Rođena zemljo jesi li znala”, koju vojnu silu je čekao Radnički bataljon? Dobro uvežbanih 2100 nemačkih vojnika u pešadiskim bataljonima, artiljeriskim divizionima, baterijama i vodovima. Njih prate čete inžinjeraca, vezista sa sanitetom. Jedan loše naoružan zanatlija na 8 elitnih, do zuba naoružanih nemačkih vojnika, gomile brdskih topova i ostalog teškog naoružanja. “Ležeći na tim položajima, partizani su ličili na miša koji je napravio zasedu mački u mišolovci”.

Protesti u Čačku žena protiv bratoubilačke borbe
Protesti u Čačku žena protiv bratoubilačke borbe

Za to vreme, dole u Užicu, Slobodan Penezić Krcun naređuje da se evakuiše štamparija na Zlatibor. Jedinice grupe “Sever A”, 2600 vojnika u pešadiskim, tenkovskim, inžinjerijskim jedinicama, četom za vezu i hirurškom ekipom, razbivši na Bukovima partizane iz Valjeva, stižu na Crnokosu. Tu do tada neviđenu silu u Užičkom kraju čeka grupa od 250 slabo naoružanih partizana, sa jednim brdskim topom, kojim je komandovao poručnik Momčilo Smiljanić. Tito, nesvestan nemačke sile koja dolazi, naređuje Đilasu i Loli Ribaru da odu na Crnokosu da partizanima podignu moral, da vide kakva je tamo situacija. Đilas i Lola krenu limuzinom. Kad su krenuli uz serpentine Crnokose, sreću partizane sa ranjenicima koji se povlače. Na jednom kamionu među nekoliko ranjenika prepoznaju poručnika Momčila Smiljanića, koji im kaže da su nemački tenkovi probili odbranu. Shvataju da je bitka na Crnokosi izgubljena i da se partizani ne povlače, već da beže u stampedu, koji niko ne može da zaustavi. U Karanu u krčmi sreću Koču Popovića, koga je Tito poslao da sve jedinice tu ujedini. Koča je video da je stvar gotova i da nema šta da se ujedini, naročito te “slavom ovenčane partizanske čete” u bežaniji na sve strane. Na Jelovu Goru je došlo njih 60, a u Nikojeviće oko 30. Đilas je u svojim memoarima rekao sve u jednoj rečenici: “Pošli smo na spasavanje”.

Bitka na Kadinjači je započela oko 1 popodne, a sve je bilo gotovo oko pola 3. Nemačka vojska je pokupila svoja dva poginula vojnika. Zatim su izbrojali po ugaženom krvavom i od eksplozija crnom snegu 240 poginulih partizana. “Rođena zemljo jesili znala tu je poginuo bataljon ceo. Crvena krv je procvetala kroz snežni pokrov hladan i beo.”

Šta nisu znale zanatlije, koje su branile Užice na Kadinjači? Nisu znali da pre nego će početi herojsku odbanu Užica od Nemačkih vojnika iz pravca Bajne Bašte, da drugi nemački vojnici preko Sarića Osoja u 12.40 minuta, 20 minuta pre nego će početi da ginu, ulaze u Užice.

Radnički bataljon ispred opštine
Radnički bataljon ispred opštine

Kad je Tito primio izveštaj od Lole i Đilasa o teškoj situaciji posle proboja odbrane na Bukovima i Crnokosi shvata da je bitka izgubljena. Smatrajući da je Užice opkoljeno, da ne bi Nemcima pao u ruke, vadi svoj parabelum, ubacuje metak u cev sa namerom da ga prisloni na slepoočnicu. U tom momentu bez kucanja upada uzbuđeni Krcun: “Znao sam, idemo Stari, Nemci su na Carini. Idemo starim putem, preko Zabučja”. Tako je igrom slučaja Krcun, odrastao u Užicu i okolini i znao teren kao svoj džep, spasio Titu život koji je kao Vrhovni komandant svestan izgubljene bitke hteo sam sebi da oduzme. U užičkoj fabrici oružja proizvedene nagazne i ostale mine su izdale. Ili su izdali oni koji su ih uradili? Od tri pojasa nagaznih mina postavljenih na drum prema Karanu nijedna nije eksplodirala. U 14.20, dok poslednji borci na Kadinjači ginuli, posle kratkog zastajanja na Carini zbog uske ulice, u Užice ulazi jedan motorizovani odred 342. divizije sa tenkovima. Tenkovi se ne zaustavljaju, ispaljuju nekoliko granata na zgradu nekadašnjeg Okruga (današnjoj gradskoj kući), na kojoj su bile na brzinu ispisane parole “Vratićemo se”, crvenom bojom sa petokrakama.

Nemačka sila ulazi u Užice na Carini
Nemačka sila ulazi u Užice na Carini

Takođe i na Aleksandrovom mostu, načičkanom protivtenkovskim minama, nijedna nije ekplodirala. Nemci, ušavši u Užice, bez zastajkivanja nastavljaju dalje prko mostova na Đetinji, goneći zlatiborskim putem partizanske jedinice, koje se povlače u rasulu. U tim trenutcima vrhovni štab je u jednoj limuzini u kojoj su bili Tito, Milenko Kušić, s radiotelegrafistom Veljkom Dragovićem, pratiocem Boškom Čolićem i britanskim majorom Hadsonom (koji se našao u Užicu u vrhovnom štabu da uzme svoju radiostanicu, pa da se vrati u štab Draže Mihajlovića). Vođeni Krcunom u kamionu ispred, u kome je bila četa koja je obezbeđivala Vrhovni štab, bili su: Vukola Dabić, Baćo Stojić, Ratko Sofijanjić. Stojić je pred polazak iskočio iz kamiona i skinuo zastavu sa zgrade, gde je bio Tito sa Vrhovnim štabom, a gde je danas muzej. Kada su stigli do zaravni Dogandžića kafane su zastali, da vide kako će tenkovi da nalete na mine. Mine nisu eksplodirale, tenkovi su nastavili da ih gone. Naletali su nemački avioni i mitraljirali Užice, izbacivali svežnjeve ručnih bombi na partizane koji su se povlačili, ali i na retke prolaznike koje su primetili na ulicama varoši. Tenkovska kolona je nadirala novim Zlatiborskim putem mitraljirajući sve što vide da se kreče. Dva tenka su se odvojila na Stari zlatiborski put i gonila vozila u kome je bio Vrhovni štab sa obezbeđenjem. Tenkovi su ispalili granate na vozila ispred kafane i uništili ih. Zahvaljujući Krcunu niko nije stradao, on ih je sve poveo peške zaklonitim stazama prema Bioktošu i Mačkatu uz povremenu borbu. Tito se u Čajetini odvojio od grupe. I ostali su se raštrkali uz dogovor da se sakupe u jednoj vili na Palisadu. Ujutru, bilo je prošlo 4, kad su ga već bili prežalili, Tito se pojavio sav kaljav, mokar i umoran. Ta vila, gde su se sakupili, nacionalizovana je i nazvana “Titova vila” posle rata.

Kada su se odmorili, svi su krenuli preko Zlatibora u selo Radonju. Krcun je poznavao većinu zlatiborskih domaćina. Partizani su zahvaljujući Zlatiborcima sa pokretnim ranjenicima prešli preko Uvca u Bosnu. Tito se zahvalio Krcunu i za drugo spašavanje života. Od tada, pa sve do pogibije u saobraćajnoj nesreći, Krcun je bio uvek u Titovoj blizini, na najvećim državnim funkcijama.

Tito koga je snimio u svom užičkom ateljeu Ilija Lazić 1945. godine
Tito koga je snimio u svom užičkom ateljeu Ilija Lazić 1945. godine

O tom dramatičnom povlačenju iz Užica Tito je pisao u svojim ratnim memoarima, čije sam odlomke našao u časopisu “Front”, od 5. maja 1972. godine i izdvojio ovaj deo gde govori o tom danu 29. novembru: “Ja sam, tako reći za dlaku, izbegao da budem ubijen na blatnjavom seoskom putu između Zabučja i Ljubanja. Na vreme smo izašli iz vozila koja su razneli tenkovi. A i ostali članovi Vrhovnog štaba i Politbiroa Centralnog komiteta KPJ izbegli su istu sudbinu. Kardelj u selu Mačkatu doživeo je jako bombardovanje i jedva se spasao. Nekoliko ljudi iz njegove pratnje su poginuli. I Ranković i Đilas negde oko Bele Zemlje takođe su izdržali bombardovanje i bekstvom se izvukli ispod vatre tenkova. U teškoj situaciji, iz koje se u poslednjem trenutku spasao, nalazio se i Lola Ribar. On, doduše, još nije bio stigao, ali se pričalo da je, sa Draganom Pavlovićem Šiljom, uzmakao ispred Nemaca…”

Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu je organizovano istog datuma kao kada su u Užicu izvukli jedva žive glave, pa je taj datum postao od 1945. Dan repblike SFRJ, dok je ista potrajala… Tako da smo svi slavili znajući ili neznajući i taj užički 29. novembar, kada je Krcun dva puta Titu spasao život.

Tog 29. Novembra na užičkoj Sabornoj crkvi Sv. Đorđa u 16 sati, kada je sve bilo gotovo, zacrvenela se zastava sa zloćudnim crnim kukastim krstom. Užička republika je sa eksplozijom u Trezorima, Bitkom na Kadinjači, sa tako velikim žrtvovanjem, previše koštala Užičane. Nemački okupator je tokom okupacije streljao i vešao sve koji su na bilo koji način imali veze sa partizanima tokom Užičke republike. Kada su se vratili partizani posle oslobođenja, u Krčagovu su postreljali sve koji su imali bilo kakve veze sa nemačkim okupatorom. Posle su došli na red oni znameniti Užičani, koji se nisu slagali sa njihovom ideologijom.