Branko Kovačević bio je jedan od najboljih Akademskih slikara i pedagoga Užica. Bio je profesor u užickoj Gimnaziji pre i posle Drugog svetskog rata, a predavao je i u Učiteljskoj skoli. Mnogo je od onog starog, idiličnog, patrijahalnog Užica ostalo na njegovim slikama. Bio je prijatelj moga oca Vlajka neko vreme su zajedno radili u užičkoj učiteljskoj školi. Nažalost lik i delo ovog veoma značajnog užičkog umetnika veoma brzo pada u zaborav. Kako sam ga lično poznavao sa starinom Brankom odlučio sam te 1999. godine da je vreme na samom krju osme decenije njegovog života da porazgovaram o njegovom životnom putu. Nažalost te iste 1999. profesor nas je napustio zauvek.
Profesor Branko je rođen je 1910. Godine u selu Zaglavku. Rano je ostao bez oca koji je poginuo u Kolubarskoj bitci 1914. Godine. Branko je imao sedmoro braće i sestara i detinjstvo je provodio kao sva ostala seoska deca. Na njegov slikarski talenat najviše je uticao njegov ujak poznati slikar Mihailo Milovanovioć koji ga je odveo u osnovnu školu u Dubu kod učitelja Sava Penezića. Učitrlj ga je zbog njegovog znanja odmah upisao u drugi razred. Dnevno je od kuće do škole i nazad prelazio 10 kilometara. U to vreme je iskazao slikarski talenat koji je svestrano podržavao ujak Mihailo.
Kad je završio osnovnu školu došao je Užice, stanovao je kod ujaka kome je pomagao u ateljeu. Mihailo je kao đak minhenske škole slikanja kad je slikarstvo upitanju bio veoma strog čovek. Branko je po njegovom svetu često odlazio u prirodu da crta. Pomagao mu je u izradi ikonostasa na spomeniku palim ratnicima u Prvom svetskom ratu na užičkoj Sabornoj crkvi i istovremenu učio kamenorezački zanat i vajarstvo.
Posle položenog prijemnog ispita primljen je u Umetničku školu koja će kasnije postati Akademija mladi Branko će otići u Beograd. Slikanje mu je predavala Beta Vukanović, crtanje Ljuba Ivanović a umetnost Milan Kašanin. Njegov ujak Mihailo je 1927. Godine prešao u Beograd gde je otvorio atelje a Branko je i dalje bio sa njim
U to vreme većina sa beogradske Slikarske škole su želeli da se o okušaju kao slikari u Parizu, Berlinu, Pragu… Većina je bila pod uticajem inpresionista pa tako je i Branko slikao inprsionistički iako nije voleo mnogo da inprovizuje, to mu je kroz sistematski i ozbiljan rad omogućavalo brz razvoj. Na slikarskom konkursu koji je organizovala tadašnja ozbiljna institucija dobio je prvu nagradu. Kasnije je po preporuci svojih profesora slikao stari Beograd, džamiju, Jatagan malu i opšte staru beogradsku čaršiju. Ubrzo je po završetku umetničke škole 1933. godine na incijativu ujaka Mihaila otišao u Prag na usavršavanje. U Pragu je provo dve godine gde se uoznao sa orginalima fransuskih inprsionista, fovista, sa delima Van Goga., Sezana, Gogena, Manea, Mona…
Vratio se iz Praga u Užice gde mu je ostala majka. Godine 1936. postavljn je za nastavnika crtanja u užičkoj Gimnaziji. U Užicu su Pivo Karamatijvić i profesor, slikar u Učiteljskoj školi Vinko Grdan stvorili određenu umtničku klimu u kojoj su učestvovali Simeun Roksandić, Risto Petrušević. Tada se kod Branka javlja interesovanje za nešto što će kasnije se kasnije nazvati „socijalnom umetnošću“. To se nije dogodilo slučajno, s obzirom da Kovačević potiče iz siromašne seoske porodice i da je njegovo detinjstvo prošlo u tim pejsažima, motivima teškog seoskog života.
Branko je služio vojsku u Sarajevu gde je završio školu rezernih oficira. Posle aprilskog sloma 1941. bio je raspoređen u Kruševac, odakle kad je došlo do rasulo došao u Užice. U Maju 1941. Nemci su objavili proglas da se svi rezerni oficiri jave, mnogi se tom pozivu nisu odazvali. Branko je bio u grupi koja se odazvala. Strpani su u vagone i oterani u zarobljeništvo u Nemačku. Tu je Branko do kraja rata bio u logorima Ninberga i Hamelburga. Starina se sećala da je teško je podnosio uslove života u zarobljeništvu i da je se na neki način tu branio slikarstvom. Sećao se mučenja zarobljenika i da se trudio da deo toga prense na crteže, zabeleške i akvarele,,, Deo tog njegovog logoraškog opusa bio je izložen na izložbi u Ženevi 1945. Kada je dobio i značajnu nagradu. U Barkenbirgeu je imao izložbu crteža i akvarela…
Iz zarobljništva su ga izbavili Engelezi. Iako su mu nudili da ode u Englsku Branko je požurio Užice svojoj porodici. Po povratku u Užicu su ga brzo uključili u društvn aktivnosti. Bio je član mnogih društveno-političkih organizacija u gradu, posebno u prosveti i kulturi. Bio je nezamenljiv kad je trebalo dekorisati grad i objekte povodom značajnih poslova i manifestacija. Pored rada u Učiteljskoj školi radio je i kao scenarista u užičkom Pozorištu, slikao je i izlagao. Radio je do 16 časova dnevno, društvene obaveze su mu oduzimale mnogo vremena koje je želeo da posveti slikarstvu. Ipak scenografski rad na sceni užičkog pozorišta ga je radovao i dugo je smatran najplodnijim periodom u radu pozorišta.
Profesor Branko Kovačević je od 1963. godine iz Učiteljske škole prešao u Gimnaziju gde je predavao sve do penzionsanja. Dosta njegovih učenika su postali vrsni slikari, smatrao je da je ipak talenat presudan u formiranju umetnika. Bio je veoma zadovoljan svojim radom u prosveti. Za svoj rad dobio je više nagrada i pohvala. Drugu nagradu u Ženevi 1945. na međunarodnoj izložbi. Od društva nastavnika likovnih umetnosti u Beogradu 1957, opštinsku nagradu „Slobodan Penezić Krcun“ 1970. Nagradu Užičke likovne retrospektive 1972. I Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije 1985. godine. Kada je legendarni Jehlička slavio svoj 95. rođendan, njegov sporski naslednik profesor, tada magistar fizičkog vaspitanja Vlajko Kovačević predvodio je užičku delegaciju da sporskoj legendi u Beogradu predaju rođendanski poklon. Bila je to velika uljana slika Branka Kovačevića užičke Sokolane. Ostala je lepa fotografija da svedoči o tom događaju.
Zapitao sam starinu o smrti njegovog ujaka Mihaila Milovanovića, rekao je: -„Ima više verzija o smrti moga ujaka. Ja sam u to vreme bio u u zarobljeništvu. Da nije dolazio iz Bograda u Karan veovatno mu se ništa ne bi dogodilo. Voleo je ljude i često im je pomagao. Verujem da su ga najverovatnije potkazali neki seljaci koji su mu dugovali pare, kako bi se na taj način oslobodili duga. Osim toga on je bio slikar Vrhovne komande vojske u kraljevini, možda je i to imalo nekog uticaja na tragičan kraj njegovog života
