Одласком лета, ужичка Плажа је престала да буде место где се дневно окупљало неколико хиљада Ужичана. Прохладна јесен је отерала све њене бројне посетиоце. Остао је један од њених твораца, Војо Бојовић, који са једним булдожером и десетак радника завршавао недовршено на плажи. Ђетиња је донела велика дебла која су се зауставила на брани, а Војо Бојовић је контролисао и њихово уклањање.
У Крчагову је изграђен нови објекат дрвног комбината “Трешњица”. Око 2000 квадратних метара погона и 1 000 метара квадратних пословног и магацинског простора. Ипак до коначног двршења фабрике имало још поприлично посла. Титово Ужице је педесетих и шездесетих година био град у коме се на све стране рушило и градило, место у које се досељавало са свих страна у потрази за бољим животом. Дивља насеља на периферији града била су све већи ужички проблем.
Ужице је посетио Петар Стамболић, тада председник Савезне скупштине и у Дому ЈНА одржао предавање о преднацрту новога устава. После тога је са главним, ужичким политичарима обишао Трг, распитујући се о даљем привредном развоју Округа.
Нестајало је старо Ужице. Само фотоапарати и филмске камере успевају да забележе све промене, изгледало је се да солитери ничу преко ноћи. И најстарији Ужичани су улагали напор да се сете шта је некада било на местима. Најављено је да ће нестати ускоро и стари део центра – Хотел “Златибор” и све зграде у његовом продужетку до Мегдана, да ће тај простор испунити солитери и нешто ниже стамбено пословне зграде… Да ће због изградње пруге Београд – Бар нестати поприлично кућа у Великом парку, да ће бити срушена Соколана, ништа није вредело што је проглашена за историски споменик, зграде Завода за здравствену заштиту и осталих зграда све до Плаже…
Вашар је одржан на главној улици, надлежни су критиковали “како се одржава сеоски вашар на домаку Европе“, мислећи на “Трг Партизана”. Четири деценије касније вашар је одржан на сред Трга партизана, тако је трг престао да буде споменик и постао део града као и сви остали. У кафани Хотела „Златибор“ почела је да пева нова певачица. “Лепа ко упис – говорили су једни. Има очи као ко живине светиљке – тврдили су неки из ЕПСА-а. А тек рамена… А пева ко – славуј. Навалила раја у ’Златибор’, па патосу тешко. Све јунак до јунака. Жене нигде да видиш. Чаше стоје неиспијене. Нема се времена – сви се загледали у певачицу.”
Овог новембра у пензију је отишла чувена ужичка бабица – Борка Рајевац. Напунила је осамдесет година живота и педесет пет година раднога стажа. У Ужице је дошла када је у Београду завршила школу за бабице 1907. године. Бабицу Борку је тада знала већина становника ужичког краја.
Осмог новембра у Ужице су дошли Едвард Кардељ, потпредседник Савезног извршног већа са супругом Пепицом, Слободан Пенезић председник и Михајло Швабић потпреседник извршног већа Србије, Сретко Недељковић секретар Среског комитета СК и Милета Јешић, секретар општинског комитета СК. Испред зграде Општине тада Народног одбора среза, где се окупило стотинак грађана, дочекали су их средски преседник Сретен Цвијовић и преседник општине Петар Антонијевић. Обишли су Трг, где је чесма Опанчарског еснафа, која је била тада у фонтани на Тргу, привукла Кардељеву пажњу.
Ужичани су овога месеца критиковали: награђивање према учинку у здравству и не пуштају пацијенте по завршеном лечењу из болнице, него их држе све док се не појави пацијент који ће да попуни празно место. То како ужичка библиотека има једну од најлепших читаоница у Србији, али уз читаоницу постоји настрешица, а под њом клупе, а на тим клупама проводе дане ужички доколичари и дангубе, коцкају, пију, пуше, свађају се и галаме. Изађе неки пут дежурни из читаонице, па их змоли: – Лакше мало момци, ометате читаоце… – Па нека ометамо, шта траже у читаоници! У то време је то место добило име „Кец бар“, место где се коцка, које му се одржало све до данашњих дана 2019. године.
После месец дана у саобраћају остадоше беле штрафте, које су служиле да деца скакућу по њима. Нико “зебре” више није фермао, Ужичани су поново ишли ко куда воли. И овај на ерски начин писан податак говори како је у то време у граду био редак саобраћај, неко возило прође на сваких десет-петнаест минута.
У позоришту је изведена премијера “Вук Бубало”, комедија Бранка Ћопића. Режисер је био Душан Станојевић, а најуспелије ликове су остварили глумци Звонимир Јелачић, Милојко Топаловић, Томислав Јањић, Радомир Павлов, Љиљана Савић.
Пред судом је одговарао Димитрије Шобатовић, познати силеџија из села Шљивовице, који је напао ножем више њих. Када је милиција успела да му узме нож, он је извадио други и напао милицију. Добио је 5 месеци строгог затвора.
Ужичани су продавали:
Велики питоми лимун са скоро зрелим плодом који рађа 150 плодова. Продавао га је Ужичанин из улице Топличке 25. Продавале су се две Просветине енциклопедије, заинтересовани су требали да се распитају у администрацији “Вести”. Завод за здравствену заштиту је продавао путничко возило марке “Шкода” а Окружни суд је продавао Фиат 1100. Витомир Петровић је продавао плац са кућом у улици Мајданској бр. 4. Севојничанин Божин Милан звани Лала је продавао веспу НСУ Приму од 150 кубика, која је прешла 400 километара за 250.000 динара. Неки Мирослав Петровић, који је навео да није Чкаља из Вите Пантовића 19 је продавао немачку шиваћу машину марке “Празис”. Јеленка Бјелић је продавала имање на Забучју звано “Бујевина”.
И овога месеца су Ужичани одржали традицију да се одричу жена: Миленко Јанковић се одрицао своје жене Надежде Остојић – Јанковић. Ипак било је и лепих породичних тренутака ако судимо по огласу који је изашао у Вестима 22 новембра 1962. године: “Својим родитељима Милосавки и Момчилу Гукиђу честитају тридесет година срећног брака деца: Оливера, Босиљка, Драгољуб и Благоје.” То је био онај исти чика Момчило који је руковао дечијим рингишпилом, а и био један од првих ужичких фудбалера. Гукића кућа је била у улици према Великом парку.
Званично је отворен нови мали стадион Учитељске школе, на коме су одржане и “Девете спорске игре Учитељске школе”. За израду стадиона најзаслужнији је професор фискултуре Ковачевић Влајко, мој отац, Ужичани су касније годинама овај стадион звали “Влајков стадион”. Стадион је имао терене за рукомет, кошарку, одбојку и скок у даљ, трибине за 600 посетилаца и свлачионице.
Реконструисан је и пуштен у саобраћај пут Кремна – Бајина Башта, дужине 25 километара. На свечаности су присуствовали Олга Живковић и Витомир Чворовић, може се рећи “легендарна” имена из ужичког политичког живота. Радове је извело Грађевинско предузеће “Златибор”, да би радове завршили пре рока, а рок је до нове 1963. године, радници су радили дванаесточасовно радно време.
Овога месеца су вршени завршени радови на путу кроз Овчарско-Кабларску клисуру. У новинама је тада о томе писано “По већ устаљеној традицији, припадници Југословенске народне армије предаће ове године међу осталим даровима за Дан републике и 20 километара новога пута кроз Овчарско-Кабларску клисуру, која су изградила грађевинска војна предузећа, делимично инжињерске јединице ЈНА”.
Завршено је уређење и асфалтирање пута тада првога реда од Борове Главе до Кокиног Брода, дужине 15 километара. Радове је изводило ужичко “Предузеће за путеве”.
Друштво инжињера и техничара Општине Титово Ужице је организовало у Дому ЈНА репризу III међународног филмског фестивала научно-техничког филма 25. и 26. новембра.
Већина становника Ужица је прославила 29. новембар – Дан Репблике слично као и предходних година.
