Kod nas je rokenrol stizao uporedo sa svetom, dolazile su najaktuelnije gramofonske ploče, a krajem 50 – ih i početkom 60 – ih bile su u modi igranke. Sedamdesetih se osnivaju grupe koje su prezentovale svoju autorsku rok muziku. Na svoju prvu igranku sam izašao zajedno sa drugom Zoranom Domanovićem u leto 1968. godine. Obukli smo to što smo imali najlepše i došli na “Ferijalni”, Igranka se održavala na velikoj terasi Ferijalnog doma “Mladost”. Svirala je najbolja užička pop grupa “Vihori”. Oni su u to vreme bili kavar bend, uz Bit bum u Jugoslaviji imali su uvek na repertoaru hitove sa engleske i američke muzičke liste koje su na magnetofon snimali noćima sa Radio Luksemburga i svakodnevnom vežbom uspevali da na igrankama vikendom uvek imaju aktuelan repertoar.
Radio Lukseburg se najbolje čuo noću posle ponoći do 3 ujutru, tako su oni koji su ga pratili legali kad su se čuli prvi petli sa Zabučja.
Praćenje radio Luksemburga je bila stvar prestiža u to vreme. Kada je krenuo britanski „bit bum“ imao sam i kanale za ploče što je doprinelo tome da već kao tinejdžer budem okarekterisan kao “onaj Vlajkov mali ima dobre ploče”. Nas koji smo ozbiljnije pratili svetsku pop scenu nije u Užicu bilo mnogo ali smo imali svoju ulogu u večernjim druženjima predstavljali smo novosti iz POP muzike kako bi drugi mogli da znaju ono “najvažnije”, najpre iz sveta rokenrola.
Luksemburg nije mogao svako da sluša, trebalo je da roditelji prihvate tu novinu, trebalo je sedeti noću i slušati ga, i zapisivati top liste, što je moglo samo uz dopuštenje roditelja a radio aparati su obično bili u trpezarijama, dnevnim boravcima…Kao tinejdžer sam bio zaljubljenik u radio tehniku pa sam od delova nađenih na otpadu sebi sastavio radioaparat sa moćnom antenom. Ta skalamerija nije imala kutiju, bila je to stara šasija sa koje su iz gomile žica svetlucale lampe i dominirao poveći zvučnik izvađen sa nekog vojnog uređaja. Taj moj radio nije izledao lepo, pre je izgledao opasno, pa mu niko od ukućana nije mnogo blizu prilazio kada nekim poslom uđe u moju sobu. Ipak to je bio radio na kome se najbolje čuo Užicu Radio Luksemburg. I Prvi užički rokeri slušali su Radio Luksemburg i po sluhu skidali hitove koje su čuli. U skladu sa brojem bendova, bilo je sve više rok svirki. Ferijalni je radio kao omladinski hotel gostovale su mnoge organizovane ferijalne grupe i eskurzije, tu su se Užičani upoznavali sa mladima iz cele Jugoslavije.
Čajanke su se na “Ferijalnom” održavale popodne, i na njima se nije pio alkohol, kao na večernjim igrankama. Tada je jedan bend svirao u vremenskim intervalima sličnim kako su se emitovali filmovi u bioskopu, u 15, 17, 20 časova. Te igranke su bile jako posećene, i na njima se igralo mnogo više nego kasnije u diskotekama. One nisu smetale roditeljima – mnogo veću brigu su im zadavali žurevi, kućna okupljanja uz ploče od kojih su roditelji strepeli zbog sve slobodnijih dodira između mladića i devojaka.
Zoran i ja smo na našu prvu igranku otišli u subotu 19 časova koja je potrajala do 22… Sećam se da smo bili oduševljeni svirkom VIS Vihori i igrom devojaka na podijumu. Kasnije subota nije prošla da nismo bili na omladinskim igrankama na svim mestima gde su se održavale u Užicu. Nekoliko godina kasnije već smo vodili program u prvoj užičkoj diskoteci OK.
Na žalost nemam svoju fotografiju sa igranki na Ferijalnom mada sam tamo proveo dosta vremena. Igrom slučaja došao sam davno do ovih fotografija koje objavljujem. Moj tadašnji saradnik Igor Radičević pronašao je negativ film u Foto sekciji Gimnazije 1980. godine u kojoj je bio aktivan. Prvi put ove iskrene fotografije prvenstveno snimljene početkom 1970-ih, u tadašnjem Ferijalnom domu “Naša mladost” na terasi i Velikoj sali u prizemlju daju nam pogled na omladinski ples u vreme prije diska, ali nakon Woodstocka. Tadašnji ples imao je malo izgleda i 60-ih i 70-ih, ali i puno tinejdžerske “hipi neugodnosti”.
Uopšte, od 1966. o rokenrolu se u Jugoslaviji govorilo pozitivno. Da Mladi koji sviraju i slušaju rokenrol su primerna omladina i treba ih iskoristiti za socijalističko društvo, pisalo je u komunističkim partijskim analizama. Sekretarijatu za inostrane poslove SFRJ katkad su o rokenrolu izveštavale naše ambasade u Vašingtonu, Londonu i Moskvi. Otuda ne čudi da je još 1958. godine američki „Kriščen sajens monitor” pisao da je jugoslovenska omladina zaražena rokenrolom.
Autori brodvejske “Kose” bili su u Beogradu 1969. i zaključili da “omladina u Jugoslaviji živi u blagostanju i da nema protiv čega da se buni”. U takvoj konstelaciji odnosa izgubila se osnovna oštrica rokenrola – njegova originalna subverzivnost, bunt protiv konformističkih ciljeva roditelja, prodanih ideala i potrošačkog društva. U SFRJ nisu postojali takozvani angažovani bendovi. Rokere politika uopšte nije interesovala.
Većina tadašnjih VIS-ova tada su činili mladići od 16 do 20 godina starosti. Razmišljali su o tome kako da postanu popularni, kako da se svide devojkama, kako da zarade neki dinar da kupe nove instrumente i slično, a ne o komunizmu ili kapitalizmu.Tema kojom su se rokeri bavili bila je isključivo ljubav između mladića i devojaka a tek krajem šezdesetih pominjao se rat u Vijetnamu, ali to nije imalo veze sa jugoslovenskim režimom. Svaki malo angažovaniji tekst pesme bavio se spoljnim pitanjima. Danas mogu da kažem da rokenrol kod nas nikada nije bio kontrakultura, sem možda devedesetih kada je bio okrenut protiv rata i Slobodana Miloševića. Bunt koji je šezdesetih jugoslovenska omladina pokazivala nije bio protiv režima već protiv patrijarhalnog društva.
Kolaž fotografija igranka u Ferijalnom domu “Mladost” 1970. godine.
