Ужице се убрзо мењало и у структури становништва и у свом изгледу. Стамбена изградња у Ужицу, започета првих послератних година, добила своју динамику тек педесетих, а посебно шезедестих година 20 века. Године 1948. у граду је подигнуто 48 станова у друштвеном власништу, 1955 – 61 стан, а 1962 – 342 стана. Према подацима пописа из 1971. године, у Ужицу је било 9.647 станова. Само у периоду 1945–1971. године подигнута су укупно 8.492 стана у друштвеном и приватном власништву, а у периоду 1919–1945 свега 1.155 станова. Ови подаци говоре о убрзаном привредном развоју ужичке општине, која је у таквим околностима имала могућности да поред осталих капиталних објеката у граду, изгради и велики број станова.
За већи број градских насеља на подручју ужичког краја карактеристично је да постоји „стари крај“ са административним центром и трговинама и по један или више нових делова са индустријом и индустријским насељима. У старом делу Ужица већ су били концентрисани стамбени, административни, школски објекти, а индустрија је била размештена по околним долинама: Крчагову, Турици, Врелима, Севојну и сл. У Крчагову и Врелима никле су колоније, изнад Предионице памука у Турици расло је насеље малих и без реда разбацаних кућица.
У Крчагову је 1946. године предузеће „Први партизан“ подигло своју радничку колонију која ће се касније звати Стара колонија. Тада су подигнуте свега четири зграде истог типа и на спрат. У центру Ужицa, на простору између Малог парка и Ђетиње, подигнуте три стамбене зграде. Приватна градња била је непосредно после рата забрањена. Власници су могли да поправљају оштећене куће, али не и да граде нове. Нешто касније, када је нова власт уочила да не може да реши стамбено питање великог броја грађана, дозвољена је приватана градња. Тада почињу да се подижу прве приватне куће у граду, али не у ужем центру града, већ на његовој ближој периферији. Прве куће се подижу у Пашиновцу, Доњој Пори, Царини, Теразијама, Коштици, али у оном делу који је ближи граду. Куће у првом реду подижу радници и службеници чија предузећа нису била у могућности да им обезбеде станове. Значајан број досељеника правио је куће без плана и дозволе. Та, касније названа „дивља градња“, постепено је легализована са објектима и новониклим насељима која су се почела урбанизовати. Ипак „дивља градња“ у Т. Ужицу је била много брже него градња легализованих објеката.
У периоду од 1950. године почиње интензивнија градња великих стамбених блокова у Ужицу, а свакако да је са доласком великог броја људи у град то било и неминовно. Може се рећи да је овог новембра 1963. Ужице од некадашње традиционалне патријахалне вароши у свом центру постало урбана средина или градска средина. Урбана средина се формира и развија кроз процес урбанизације, која је била и на први поглед наглашена у Титовом Ужицу. Било је новоизграђено густо насељено у односу на околину. Већина становништва у урбаној средини су још увек биле старе ужичке породице, које су се бавиле традиционалним пословима, али је било доста новодосељених становника, који су својим школским образовањем били потребни привреди која се нагло развијала, који су најпре добијали нове станове.
Периферија Т. Ужица била је комбинација урбаног подручја са зонама које нису биле урбаног карактера, Приградска насеља су друштвено и економски била повезана са градским језгром, првенствено кроз дневне миграције радне снаге, при чему градско језгро представља главно тржиште рада. Периферијска подручја Т. Ужица тј. приградска насеља, била су такозвани „путнички појас“, који се ширио изван урбане зоне према другим околним руралним срединама. У таквој ситуацији у којој се нашло, Ужице је ипак сачувало свој ерски дух који су сачињавали природно бистри људи који су били окренути такмичењу у шали и шеги.
Најпознатији ужички предратни берберин Јово Росић причао је пријатељима у кафани Бреза:
– Дође ми у радњу један Златиборац, прави Ера, сав зарастао, баш брадат сишао неким послом са Златибора, али му се бријање никако није плаћало, па ме замоли да га обријем севапа ради. Ја пристанем да га бесплатно обријем али решим да га мало научим памети. Посадим га на столицу И насапуњам, па као почнем да радим некакав други посао, а њега оставим да се на њему сапун осуши. Када се сапун осушио почнем да га бријем насуво. Запиње, струже, пуца а Ера успија устима, сркуће и врпољи се, а не сме да каже да га боли. У том поче да урличе неко псето пред дућаном, ја потрчим на врата и викнем:
– Шта је то? шта му је што урличе?
Кад ће Ера:
– У, уф, мора да и њега брију “севапа” ради”.
Питам га је касније којим је послом у Ужицу, прича како га је шумар пријавио више због језика, него затро што је секо шуму. Каже, “Одем ти ја у Муртеницу да насечем мало дрва, кад се шумар појави иза једног бора, па се изненада продера “Чујеш море, што сечеш ту гору?”. Ја онако препаднут, реко да направим шалу па му рекох, “Јок, бре не сечем ја “гору”, већ бирам ону бољу! А он се насмеја, па уместо да се одобровољи, и да ме пусти написа ми пријаву, зато сам ти дошао овде да ме ти дереш“.
У Јововом друштву је био и Томо Николић, тада млади “брица”, који је испричао свој доживљај:
– Једном приликом негде око шест ујутру, у радњу је ушао мој добар пријатељ, иначе запослен у Ваљаоници бакра, у друштву са још једним. Дошли су необријани, јер су негде провели “бурну” ноћ. Тај други човек није био моја муштерија али ме замолио да га обријем и посечем! Приметио сам да има једну “шљиву” и сватио сам шта је упитању, где су и ским провели ноћ. Урадим све по договору и ставим фластер. Негде око девет у радњу је ушла једна жена и питала за мене. Испоставило се да је то била супруга моје “муштерије”, која је иначе радила с мужем у истој фирми. Кад сам јој пришао, на сав глас, пред пуном радњом изгрдила ме је рећима да незаслужујем берберску диплому, јер сам јој мужа тако исекао да мора фластер да носи . Мени је било непријатно али је све добро испало. Муштерија и њена жеља је ипак на првом месту.
У Ваљаоници бакра су остварили највећу производњу од настанка предузећа, 2.700 тона ваљаних и вучених производа.
Овога новембра у биоскопу “Партизан” су играли филмови: француски “Освајач Макамбеа”, “Салабо” амерички “Усамљени су хабри”, “Једнооки Џек” “На нишану”, енглески “Под окриљем ноћи”, немачки “Дезертер”.
У биоскопу Дома армије: совјетски “Људи на мосту”, “Опклада и девојка”, “Човек анфибија” норвешки “Лине”, француски “Рифифи код жена”, енглески “Било их је седам”, “италијански “Римска робиња”, “Од звонца до звонца”.
Ансамбл ужичког позоришта је извело премијеру “Покојник” Бранислава Нушића.
Тада у “Вестима” главни одговорни уредник и директор је био Јован Остојић, технички уредник је био Драгиша Рашковић, главни новинари редакције су били Слободан Ћетковић, Стојан Максимовић, Радован Поповић, Милутин Јовичић а Милован Бучевац је био фоторепортер…
Ко је био Јован Остојић? Рођен је у Каменици, селу крај Горњег Милановца, 1932. године дугогодишњи директор издавачке куће „Вести“. Завршио је учитељску школу у Ужицу и радио као учитељ у Горњој Добрињи, а затим у Јежевици. Изабран је за председника Средског комитета Народне омладине у Т. Ужицу. Као омладинац био је командант неколико радних бригада. Покренуо је лист „Омладина“, који је излазио неколико година.
После два мандата и кратког периода у Средском одбору ССРН, изабран је за директора и главног и одговорног уредника листа „Вести“. У његово време се залагао се да „Вести“ су добију модернији графички изглед и бољи садржај. Отпочео је са издавачком делатношћу, а 1971. почело је емитовање програма Радија Титово Ужице. На његову инцијативу донета је одлука да се на Белој Земљи изгради офсет-штампарија 1979. године. У „Штампарији Вести“ у то време штампано је још око 30 листова и велики број књига… Послови су проширени изван граница земље на поручје Пољске и тадашњег СССР-а.
