Од давнина, још од доба Римљана при формирању насеља, прво су се градиле храм и механа, по правилу једна у близини друге и то у самом центру. Механа је било и на путевима, нарочито на местима где су се вршила замена коња. У средњем веку, уз манастирске трпезарије, госте су примале и угоститељске радње, које су служиле за забаву, а које су се налазиле уз путеве као прихватилишта за караване. Период проведен под Османским царством значио је процват угоститељства у институцијама као што су били каравансараји, ханови, кафане и бећарске одаје, у којима су одседале младе занатлије и калфе, које су долазиле у град на усавршавање. У различитим историјским периодима, кафане и крчме су имале различите улоге, али су одувек биле место где се вино и храна продају и конзумирају.
Одобрења, или некад „лиценције“, давала је држава и на тај начин одређивала ко може продавати алкохолна пића и на који начин. У Србији се почетком шездесетих година XIX века искристалисала прецизна дефиниција разликовања кафане од механе. У механи се могло добити пиће са храном, и понегде соба за преноћиште. Такве установе могле су бити у вароши, на селу или на друму. Кафана је могла постојати само у градовима, што је од ње чинило једну од кључних институција урбаног живота. То је било најважније састајалиште људи, посебно када се има у виду да су до краја XIX века куће остале породична скровишта, строго приватан простор у коме се, осим за славу и изузев комшилука, нису примали гости.
Кафане су у животу Ужица имале важну социјалну, па и економску функцију, јер је то била привредна делатност која је најбрже доносила обрт и у којој је успех био загарантован. Кафане су се онда налазиле буквално на сваком кораку и за све категорије становништва. Изгледало је да је то посао са најмање ризика, јер су суботом, недељом и у време празника кафане биле увек пуне. Створена је таква навика да се сваки пазар свршава уз пиће, и поред чаршијског редовног пијења у подне и увече. Сељаци који су долази у варош на пијацу, да продају своју робу, сматрали су за прави грех да оду из вароши трезни. Такав начин живота обезбеђивао је кафанама важну улогу у привредном животу, тако да су поред најбоље зараде кафане имале и улогу берзе. Ту су се зближавали трговци, занатлије, чиновници, ту се вршила куповина и продаја, утврђивале се погодбе, враћали зајмови и дугови, продавала имања, ортачило и разортачило. Друштвени живот Ужица се одвијао одувек у кафанама.
Током моје младости седамдесетих и осамдесетих била једна стара кафана, ту на доњој чаршији. Звала се “Бреза”, а ми смо јој тепали Златиборац. Амбијент класично кафански – оне препознатљиве металне пепељаре (“плекане”), карирани стољњаци. Конобарица је тада била посебна прича, Тајсон смо је звали од миља – око 120 кила и три стомака у каскадама. Шеф старији, намргођени господин, који увек седи у ћошку и посматра ситуацију. Ту позицију звали смо орлово гнездо. Уз све ужичке специјалитете, разликовала се по томе што се ту, у сезони киселог купуса, служио расо.
Ту се суботом преподне одржава турнир у таблићу. Гости су свих фела – од радника физикалаца, ловаца, риболоваца до лекара и адвоката. Могло се видети како се обављају брзински лекарски прегледи, дају правни савети и пружа свака друга помоћ. Е и та тадашња “наша биртија” имала је душу, ту се започињало и ту се завршавало, друштво увек познато. Понеко нов залута, али брзо постане стални гост. Е такве су биле легендарне кафане Ужица моје младости.
