Популарност спорта увек је у вези са међународним успесима наших појединаца и тимова. После сваког великог првенства са кога би се враћали као шампиони, игралишта и ливаде или сале би биле преплављене младима исто као и клубови где се тренирао спорт у коме смо прваци. За време великих успеха наших селекција у екипним спортовима, писане су чак и књиге, теоретишући о томе како смо ми по менталитету склони игри, а да као појединци немамо ни мотивацију ни услова. Већ усвојена теза распала се у парампарчад у првој деценији 21. века, када су из тих неуслова настали шампиони у пливању, тенису, веслању, атлетици, тако је било са стоним тенисом или мени дражег назива “пинг-понгу”. Тај назив се у новије време овде у Србији преселио као израз који описује препуцавања политичара, да играју са нама пинг-понг. А данас је неприкосновени први рекет света такође у појединачном спорту Новак Ђоковић, највећи српски спортиста.
Стони тенис је настао у вишој класи енглеског друштва око 1880. године као кућна забава “за после вечере”, као алтернатива тенису на трави. Реквизити су били све што се нашло под руком: књиге поређане у низ по средини стола су служиле као мрежа, обликован плутани затварач од шампањца као лоптица, а поклопац кутије за цигаре је могао да послужи као рекет. Тако је настао као вечерња забава за енглеску господу, а временом се развио у изузетно брзу и динамичну игру.
Године 1926. су у Берлину и Лондону одржани први састанци који су водили ка оснивању Светске стонотениске федерације. Прво светско првенство је одржано у Лондону исте године, али је стони тенис морао да сачека још јако дуго док се није прикључио програму Олимпијских игара. Стони тенис се налази на редовном програму игара од 1988. године. Пинг-понг тј. стони тенис је спорт којим се, у односу на било који други спорт, бави највећи број људи на планети.
У време мога детињства та игра се најчешће звала “пинг-понг” и сви смо мислили да су то измислили косооки Јапанци или Кинези, јер су они били познати као најбољи играчи. Пинг понг или стони тенис се играо у сваком ужичком дворишту коме је било младога света током пролећа и лета. Било је ту правих столова за стони тенис или правих рекета, али већином их мењале алтернативне направе. Само је целулоидна лоптица била незаменљива. На Росуљама, што се тиче пинг- понга, стање је било боље.
Србо Никитовић: „Моји родитељи су за брата и мене наручили да се направи прави професионални сто за стони тенис који се расклапао. Тај сто смо постављали на платоу испред зграде на Росуљама где смо становали када је требало да се игра, а после игре га расклапали и држали у згради испод степеништа. На њему су играли поред нас и наших другара и сви остали који су желели. То је био сто за стони тенис у нашем приватном власништву, а на услузи свима ко је то желео. Нажалост, имам само једну фотографију где ја играм партију са Николом Клисићем (касније академски сликар) 1960. године, на том столу на платоу испред куће у којој смо становали. Имали смо праве (оригинал) рекете и лоптице. На следећој слици је мој брат Мишо, који је играо меч у Чачку 1961, као члан екипе Ужичке гимназије против екипе Чачанске гимназије.”
Ова игра је била омиљена и у мом дворишту доле у Омладинској 28 тих педесетих и шездесетих година. Мој отац и стричеви, чиче и ујаци, скоро сви у то време познати у Ужицу као спортисти, имали су прави такмичарски сто, мрежице и рекете, који је мој Влајко негде набавио. У архиви мога оца, док је писао магистарски рад о послератном ужичком спорту, нашао сам пар цртежа и блокчић у коме је записао да је од Табле тенис клуба основаног 1938 године при Соколани у Ужицу, одмах после рата на тавану у Соколани нашао један сто, једну мрежицу, неколико рекета и један ормарић у коме је било паковање целулоидних пинг-понг лоптица. Уз овај запис је био и цртеж без потписа, мислим да га је ипак урадио Раде Верговић током шездесетих година 20. века и да је играч пинг-понга нацртан с леђа мој Влајко.
Године 1945. са тим једним предратним прекосталим столом и мрежицом, неколико рекета и једним паковањем пинг-понг лоптица, организовано је 1. маја 1945. прво такмичење у пинг-понгу. Први јавни наступ стонотенисери су имали почетком 1947, када је ужичка “Слобода” била домаћин “Борцу” из Чачка. У то време као таленти за ову игру се издвајају у Ужицу Борко Поповић и Владе Вајовић.
Године 1952. посада пароброда “Ужице”, поклонила је ужичкој Учитељској школи опрему потребну за стони тенис. Неки кажу да је на њему био капетан Будимир Петровић са ужичке Царине, од Царињаша прозван “Краставац”, мајстор за свирку на усној хармоници и отац глумице певачице Оливере Катарине. Мој отац Влајко је тада био професор физичког у Учитељској школи, организовао је обуку и школска такмичења. Радисав Ратковић и Владимир Мојсиловић су били најбољи играчи. Учитељска школа тј. професор Влајко Ковачевић је организовао прво независно такмичење града у фебруару 1956. године. Учествовало је 8 такмичара, а победио је Драган Дрндаревић.
За репрезентацију града наступили су Власто Јокић, Александар Глушчевић, Борко Поповић, Драгиша Ђоковић и Велимир Божић.
Крајем 1963. основан је стонотениски клуб “Кадињача”. Председник је био Драгиша Ђоковић. Клуб се није укључивао у званично такмичење због недостатка одговарајуће сале, кратко је био активан, а краткотрајан је био и покушај поновног активирања 1974. Као стонотенисерска секција Синдикалног спорског друштва “Јединство” 1968, основан је Стонотениски клуб “Јединство”.
Седамдесетих стони тенис је био веома популаран међу ужичком омладином, у холу Омладинског клуба је постојао сто за стони тенис на коме се играло од ујутру до касно у ноћ. Слично је било и у Дому ЈНА.
Димензије стола су 2,74 x 1,525м, сто је висок 76цм. Две половине стола дели мрежа висока 15,25цм која вири (продужава се) с обе стране стола за 15,25цм. По старим правилима играло се до 21, а сваки играч је сервирао за редом 5 пута. Данас се игра до 11 поена, за редом се сервира два пута, па је игра постала бржа и занимљивија. Игра се на четири добијена сета, до 11. Разлика мора да буде два поена. Изменама правила је такође лоптица повећана са 38 на 40мм и отежана – са 2,5 на 2,7г.
Највећи успех Србији донео је Александар Каракашевић 2011. на ЕП у Гдањску, када је освојио бронзану медаљу.
