„Profesionalizam je uništio ono lepo u sportu, uprkos vrhunskim rezultatima koji se postižu, uništavajući mogućnost masovnog bavljenja njime“. Rako Subotić
Ovaj članak sam napisao koristeći predhodno zapisana sećanja mnogih Užičana koje pominjem u njemu.
Odmah posle rata u Užicu su počele aktivnosti na oživljavanju sporskih društava, pa je već sredinom maja 1945. godine obnovljen rad SD Slobode i njenih sekcija: fudbal, plivanje, boks, stoni tenis, odbojka, hazena i skijanje. Pored ovih sportova, kod mladih je bila popularna atletika, a naročito masovna je bila gimnastika pod nadzorom legendarnog Jože Jehličke. Drugi sportovi su uglavnom upražnjavani po školama, gde se vršila selekcija i izbor ekipa za školska takmičenja jer nije bilo drugih.
Na Lipi, tačnije u današnjoj ulici Miladina Popovića, Omladinskoj i Slobodana Sekulića klinci su probacivali lopte kroz nekakav obruč okačen na ogradu, zid ili uličnu banderu. Bili su to začeci košarke u Užicu, tu u blizini Đetinje.
Prve dve prave košarkaške lopte kupljene u jednom beogradskom komisionu je doneo 1949. godine jedini tadašnji užički student DIF-a Vlajko Kovačević. U januaru 1950. kada je diplomirao, profesor Vlajko je formirao dve košarkaške sekcije, jednu pri Gradskom gimnastičkom društvu u čijoj ekipi je i sam igrao. Drugu je formirao pri Sporskom društvu „Prvi partizan“. Iste godine košarkaši Gradskog gimnastičarskog društva su prešli u Sporsko društvo „Sloboda“, tako je nastala košarkaška sekcija „Sloboda“, tada je formirana i ženska ekipa.
Godine 1953. godine, košarkarkaška sekcija je narasla u Košarkaški klub „Sloboda“. Prelaskom pod patronat Valjaonice bakra u Sevojnu, početkom 1961, košarkaški klub je promenio naziv u KK Sevojno. Godine 1972. je promenio ime u KK Raketa, nakon prelaska u SD „Raketa“, a već 1976. u KK Prvi Partizan (SD „Prvi Partizan“), koje je zadržao do 1991. godine.
Sećam se da je otac Vlajko te prve dve košarkaške lopte držao pod svojim omanjim radnim stolom, koji je bio u našem malom stanu u Omladiskoj 28. Da bi ih što duže sačuvao, davao bi ih košarkaškim sekcijama kad su trenirali i kada su igrali utakmice u Sokolani. Mene nisu previše zanimale, više me zanimao stari fotoaparat koji sam dobio na poklon od fotografa Ilije Lazića. Moj otac se bavio i fotografijom, bio je jedan od najboljih Lazićevih učenika, tako je i ostala fotografija mene sa prve dve užičke košrakaške lopte.
Pioniri košarke u Užicu bili su: Vlajko Kovačević, Đoko Lazović, Vlatko Gluščević, Zoran Jovičić, Dragoslav Melentijević Malac, Trcan, Smilja, da bi im se kasnije pridružili oni nešto mlađi Kokan Borović, Cale Glušćević, braća Dragan i Rako Subotić, Mića Jolović, Lazo Globus, Tomo Dikan, Turundžila i mnogi drugi zaljubljenici u košarku.
Ubrzo se uz mušku košarku, najpre kao posmatrači, a kasnije i kao ljubitelji ove igre, okupljaju devojke i to je početak ženske košarke u Užicu koja ubrzo doživljava veliki uspeh, „zlatno doba“ kada je klub vodio i trenirao Rako Subotić. Košarka se do tada igrala na časovima fiskulture, da bi se na utakmicama između Gimnazije i Učiteljske škole u stalnom rivalitetu stvarala podloga za omasovljenje ženske košarke u Užicu. Nije bilo lako devojčice i devojke zainteresovati da se bave košarkom, sve do dolaska Raka Subotića za trenera.
Na treninzima je bilo toliko devojaka kao da se održava popodnevni matine. Rako je počinjao od prvih koraka, a mnoge od njih je trebalo najpre osloboditi straha, a neke i stida da se skinu i izađu na teren. Uz veliki rad i puno strpljenje trebalo ih je naučiti da trče za loptom ili bez nje, da savladaju mnoge tajne pre nego što se odluče da loptu hitnu prema košu. Ponekad to izgleda lako, ali previše se prolije znoja i uloži truda za svaki onaj potez koji mami aplauz prisutne publika ili pohvale trenera. To je bila potvrda da je vredelo provoditi vremena na parketu između dva koša. Košarka se tada igrala iz ljubavi prema igri bez ikakve kalkulacije da se od nje može živeti ili da to bude profesija ili životno opredeljenje. Kao i njegove košarkašice, Rako je igri prilazio kao svojoj ljubavi dajući joj sve što je mogao, a njegove devojke su mu uzvraćale pobedama i osvojenim trofejima. Većina od njih je počinjala prve korake uz njegovo angažovanje ubrzo zadovoljavajući svoje mladalačke snove i već tada izrastajući u šampionke koje će celu jednu deceniju igrati značajnu ulogu u ženskoj košarci bivše Jugoslavije.
Više generacija tih devojaka okupljenih oko svog učitelja pružale su svojim sugrađanima puno radosnih trenutaka u sali Sokolane, a i u dvoranama na strani, dostojno prestavljajući boje kluba i ime grada.
Još uvek poklonici košarke pominju Raju Antić, Ljilju Starčević, Biljanu Petrović, Ljiljanu Backović, Nadeždu Sokić, Desu Đurić, Maru Stojanović, Miru Ličinu Maksimović, Biljanu Rakočević i mnoge druge, koje bi da je bilo više razumevanja stigle do reprezantivnog dresa.
Godine 1970. „Vesti“ su izabrale najbolje užičke sportiste za proteklu 1969. godinu. Najbolji su bili automobilista Prvoslav Šmakić i ekipa prvoligaša KK Sevojno. Košarkašici Biljani Petrović, ispred najbolje užičke ekipe, je uručen pehar. Posle završetka prvoga dela prvenstva savezne lige za košarkašice 1970, kao i prvenstva Jugoslavije za juniorke, trener juniorske i seniorske reprezentacije Jugoslavije, Bora Cekić, je objavio da je i “Mirjana Maksimović, talentovana igračica užičkog prvoligaša KK Sevojno, na listi za reprezentaciju”. Najzadovoljniji je ipak bio trener Rako Subotić.
Entuzijazam, želja i stručnost Raka Subotića nisu bili dovoljni da se stvori čvrsta podloga i klub postane briga grada. Bez ulaganja u podmladak, bez stvaranja uslova za rad, bez selekcije po školama nije se mogao očekivati trajni uspeh kluba. Tako je posle niza uspešnih godina na polovini devedesetih došlo vreme da Užice nije imalo žensku košarkašku ekipu, iako su za to postojali svi uslovi. Sve škole su imale sale i stručne kadrove, ali je nedostajao entuzijazam da se kod dece probudi interesovanje za afirmaciju i dokazivanje u sportu.
Na pitanje tadašnjeg sporskog novinara na mojoj TV5, Dragomira Žunića o stanju o ženskoj košarci na polovini tih gadnih devedesetih godina, koji su razlozi do toga doveli, Rako je rekao: „Ja ne bih odvajo žensku od muške košarke, jer i kod jednih i kod drugih situacija je veoma slična. U želji da se obezbede i najminimalniji uslovi pristajalo se na sve. Činjenica da je klub više puta menjao ime Sloboda, Sevojno, Prvi Partizan, Užice govori dovoljno. Svaka nova uprava je vodila svoju „politiku“ i određivala dalju sudbinu kluba. Najčešće su to bili laici za sport. Uzmite na primer Bobana Jankovića Bleka, koji je klub uveo u prvu ligu, a odmah zatim zamenjen „stručnjakom“ iz Čačka, i sve je krenulo nizbrdo. Boban je otišao u Borac i njima valja. Kod nas nisu bili ljudi kojima je sport u „krvi“, već zaslužni kako bi kroz rad i u sportu popravili rejting. Grad mora da prihvati košarku kao što su Čačani prihvatili Borac ili Kraljevčani Slogu. Tada se mogu očekivati rezultati u sportu i renesansa košarke u Užicu. Neke privatne škole ne daju mogućnost za neki veći uspeh. Ja jesam za to da privreda pomaže sportu, ali bez mešanja u stručni rad, određivanje tima i donošenje parcijalnih rešenja od danas do sutra. Užice ima izvanredne potecijale da bude okosnica jugoslovenske košarke, samo treba onima koji to žele, hoće i umeju obezbediti uslove da rade i stvaraju. A to se može uz malo dobre volje.“
Ta ekipa košarkašica KK Sevojno je imala izvanredne rezultte u prvoj ligi. Taj klub je dao dosta reprezentativki. Mira Maksimović je posle otišla u Crvenu zvezdu i ona je bila reprezentativka iz Užica. Posle nje bila je Drinka Milović, koja ima i nacionalnu penziju, jer je nosilac srebrne medalje sa evropskog prvenstva, pa tu su još Vesna Jovanović, Snežana Bošković, Mira Janković i druge.
