„Najteže je kretati od praznog papira, onda se ponekad i glava ’isprazni’.“ Slobodan Šuljagić
Slobodan Šuljagić je rođen u Užicu 1. juna 1959. godine. Njegov otac i moj su bili dobri prijatelji. Uvek sam znao da će Šuljaga uspeti da uradi nešto više, još dok je išao u užičku Gimnaziju… Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) Univerziteta umetnosti u Beogradu 1987. godine, u klasi Borjane Prodanović i Svetozara – Toze Rapajića.
Danas je Slobodan Šuljagić poznati srpski režiser, režirao je neke od najpopularnijih domaćih serija i filmova. Najčešće je radio kao režiser, ali se pojavljivao i u ulogama producenta, scenariste i umetničkog direktora. Učestvovao je u snimanju I kreiranju mnoštva domaćih serija od kojih izfvajam: Kuku Vasa, Ljubav i mržnja, Ljubav navika panika, Agencija za SiS, Najbolje godine, Srecni ljudi, Volim i ja nerandže no trpim.
Režirao je filmove: 1991. – Golubnjača, – Tuce svilenih čarapa,1999. – Golubovica apoteka, 1999. – Nek bude što bude, 2002. – Zagonetne varijacije. Režirao je Šuljaga i spotove, sećam se jednog za “Neverne bebe”… Sve u svemu Šuljaga je laf, i u mom srcu.
Osamnestog decembra 2018. dao je interviju za Dejli magazin autoru Nikoli Stojanoviću, koji prenosim:
Autor ste jednih od najpopularnijih domaćih sitkoma – „Ljubav, navika, panika” i „Kuku, Vasa”. Koliko je zahtevno režirati ovaj podžanr komedije?
Snimanje je i muka i veselje, pogotovo ako ga doživljavate kao kreativni proces, a ne egzekuciju. Komedija traži preciznost i džeziranje, a kada je u pitanju TV serija vreme je strogo limitirano, pa vam se ponekad čini da trčite trku na 100 metara u lavirintu. Sitkom je zahtevan podžanr i ima manji procenat uspešnosti od ostalih, pogotovo na ovim prostorima.
Šta to razlikuje domaću kinematografiju 20. veka od sadašnje?
Nekada su naši filmovi bili autohtoni, a danas su više povezani sa svetskim tokovima. Informacione tehnologije su onemogućile ideološku izolaciju. Tako je i domaća kinematografija, po mom mišljenju, izgubila na egzotici, ali je osavremenila filmski jezik. Kako reče Tomas L. Fridman: „Svet je ravan!”
Da li je važno za režisere da budu dobri scenaristi, to jest da imaju i dar za pisanje?
Nije na odmet imati literarnog dara, pogotovo što je zbog oskudice ovde reditelj na većini setova i šouraner. Češći slučaj je da pisci režiraju i to, po pravilu, daje zanimljiv rezultat. Ima i obrnutih slučajeva, ali se reditelji uglavnom uključuju kao koscenaristi, kada je ideja već postavljena.
Najteže je kretati od praznog papira, onda se ponekad i glava „isprazni”. Za reditelja je veoma važan i čitalački talenat koji se razvija od ranog detinjstva. Da bi neko bio primamljiv kreator, mora biti strastan konzument.
Možete li mi u pet reči opisati svetsku rediteljsku scenu 21. veka?
Heterogena i zbog toga uzbudljiva.
Čime Vas je filmska umetnost osvojila?
To je eskapistički ritual: izlazite iz stvarnosti, pročišćavate se i vraćate okrepljeni. Ako to praktikujete svakodnevno, postajete filmski ovisnik. Taj sam!
Koji filmski žanr najviše volite?
Kao gledalac, nijednom žanru ne dajem prednost.
Pozorišna, filmska ili televizijska režija? Zbog čega?
TV, zato što je proces najdinamičniji.
Prirpemate li neke nove projekte?
Da, ali ne bih o tome, da ne ureknem.
Kako vidite svet pozorišta i filma za 50 godina?
Biće sjajan, žao mi je što ga neću videti.
