Toponimi su nekada dobijali imena prirodno ili iz funkcije toga po čemu su dobijali ime. Tu pored Đetinje radili su tabaci, pa je ime tog dela Užica dobilo ime „Tabana“, a mesto gde se prodavala rakija „Rakijska pijaca“. Kada su tabaci otišli u prošlost kao i prodavci rakije, logično je da se neki delovi grada, po sećanju na njih i deo gradske istorije, sačuvaju u tim topinomima. Tako je bilo i sa mestom gde su se prodavala drva, Drvarskom pijacom ili Žitnom, Stočnom, Zelenom pijacom. Svaki toponim je imao svoje prirodno poreklo. Tako je i u drugim gradovima u Srbiji, kao i u Užicu. Gimnazija se zove Gimnazija i ništa uz naziv više ne treba. Zna se zašto se „Carina“ tako zove, ili „Megdan“ ili mesto za igru „Livadak“, a mesto gde su ustanici u Prvom srpskom ustanku kopali šančeve zove se „Šančevi“ i dan danas. I u drugim srpskim gradovima zna se zašto se neke ulice zovu Opančarska, Tkačka, Kovački sokak ili delovi grada kao užički Begluk, Lipa, Krčagovo, nekih prirodno nasleđenih naziva iz prošlosti.
Posle Drugog svetskog rata imena ulica su se menjala kao i političke prilike. Tako je prirodni naziv ulice u kojoj su decenijama živeli moji Kovačevići „Kejska“, jer je bila uz kej Đetinje u toku noći postala Omladinskih brigada, od čega je ostao naziv Omladinska ulica. Ulica Kneza Mihaila je postala Staljingradska, pa posle raskida sa Staljinom, „Vite Pantovića“. Promenjeno je i ime samog Užica, koje je dato Titu i postalo ponosno „Titovo Užice“, zahvaljujući najviše rođenom Čačaninu Dobrivoju Baji Vidiću, a i glavna užička ulica – ulica Maršala Tita. Posle je godinama trajala euforija menjanja naziva po ideološkim merilima. Biblioteka je, i pored priznatog od svih užičkog pisca Milutina Uskokovića, ponela ime Edvarda Kardelja, koji iako je biblioteka tu na Trgu Partizana, kao pao s Marsa. Gimnazija je postala „Miodrag Milovanović Lune“. Pora je dobila Skojevski park, u gradu se pojavila Skojevska ulica. Put za Požegu i dalje postao je „Lenjinov bulevar“. Došlo je do euforije skoro stotinu sokaka, ulica dobilo je ideološka imena, a zatim se dogodila eksplozija ideoloških toponima i naziva. Užice je dobilo prvu samoposlugu „Borac“, drugu, „Pobeda“. Do tada je bilo logično, pa i prirodno, da se da se se fabrika zove tkačnica, puškara ili kožara… U toj ideološkoj toponim eksploziji pretvaranja Užica u ideološki adresar auto-moto društvo dobilo je ime Proleter, fabrika kožara je postala “Partizanka”, puškara „Prvi partizan“, pa fudbalski ili košarkaški klub Prvi partizan, ulice su ponele imena partizanskih boraca, a one koje su nosile imena značajnih ljudi iz prošlosti, menjana su ideološki po partizanskim borcima, iako sa njima nisu imali nikakve veze. Retkost su ulice u Užicu koje nose imena svojih zaslužnih stanovnika.
Tako se oko Užičana formirala jedna nova topinomija, nastala iz političke motivacije, stvorila se vrsta ideološkog jezika preko koga je sve postalo partijska svojina. Tako su se Užičani našli u gradu zapečaćenom ideološkim pečatom u kome ništa nema prirodno adekvatno ime. Od škola, fabrika, sportskih društava, sve do same pekare, koja se iako niko nema pojma ko je bio „Sreten Gudurić“, uz sumnju da je bio partizanski borac, i dan danas tako zove, a svi ga povezuju sa brkatim čikom na nekadašnjem logu pekarskog preduzeća… Tako je Prva užička osnovna škola posle propasti monarhije, umesto da nosi ime po donatoru, užičkim dobrotvoru Ilijom Nerandžićem, čijim je novcem izgrađena, nosila ime patrizanskog borca Andrije Đurovića. Dolaskom demokratije uz logičan naziv Prva osnovna škola je dobila stari monarhistički naziv, po imenu kralja Petra Drugog, sa kojim nije imala nikakve veze. Tkačnica je postala „Cveta Dabić“. Na Zlatiboru su Kraljeve vode postale Partizanske vode, iako čuvenu česmu nisu izgradili partizani, nego kralj Aleksandar Obrenović.
Negde sam pročitao komentar, ne sećam se čiji je bio, da se po celoj Jugoslaviji događalo to ideološko ludilo, da je u nekom selu gde je Janko Veselinović bio prvi učitelj u jednoj školi dato ime Veljka Vlahovića. Da su širom Titove Jugoslavije u vreme toponimske ekspozije sa uglova ulica uklonjena prirodna imena zanata, a umesto njih postavljena imena radničkih vođa, i to najčešće onih „koji su brzo zaboravili da su nekada bili radnici, a još brže naučeili da žive kao kraljevi“. Tako su tadašnji vladaoci toliko poremetili odnos između reči i stvari, da je postao nelogičan i neprirodan, u čijoj topinomskoj poremećenosti događali i mnogi drugi ozbiljniji poremećaji.
Meni poslednji naziv novog toponima, koji mi je zasmetao, je „Sklavkov plato“, da ne ulazim u analizu o tome sam dosta pisao… Uglavnom, ako se centralna užička zgrada danas zove „Gradska kuća“, logično je da se lepo uređen plato ispred zove „Plato Gradske kuće“, a ne Sklavkov plato za koga se još ne zna da li je bio Slavko, pa je pisarkom greškom u tom sudskom spisu postao Sklavko…
Bilo kako bilo, sad kad se najvljuje mnoštvo ulica koje treba da dobiju ime, trebalo bi prvenstveno voditi računa o nazivima koje je već narod nazvao, ili ako su imena ljudi u pitanju da imaju neke veze sa njima. Pokušavam da kada pišem za Užičanstveno ispričam priču o raznim ličnostima čija imena nose užičke ulice ili ustanove, jer veoma malo u proseku Užičana, naročito mlađih, nema pojma o ljudima čija imena nose ulice, čak i kod ulica u kojima žive. Zato sada, kad je najavljeno sređivanje naziva ulica, treba voditi računa o logici naziva koje im je već dao narod ili ih vezivati za ljude koji na naki način imaju veze sa njima. A ne da to bude iz ideologije ili onako radi reda, bez reda. Na primer ako uliica dobija ime Srba Stamenkovića da to bude ulica gde je odrastao, koja sada nosi ime ne baš poznatog pesnika koji nije iz Užica, o kome ogromna većina Užičana ne zna ništa i misle da je opet neki partizanski borac.
