С краја 19. веку су градови у Србији имали око 8000-15 000 становника. Ужице је имало нешто више од 8000 и у њему су живели радници, чиновници, трговци и занатлије. Чиновници су били најобразованији и најугледнији људи тадашње Србије. Трговци су из европских градова доносили и овде продавали штофове, свилу, посуђе, тамо продавали пшеницу, свиње, суве шљиве, а Ужичани највише стоку напасану на златиборским суватима.
Занатлија је Ужицу било највише, а мајстори су имали шегрте, дечаке који су углавном долазили из златиборских села и села из краја да науче занат. Поред учења заната, подразумевало се да за време шегртовања које је трајало 3 године, обављају и разне кућне послове. По завршетку шегртовања постајали су калфе и обично су настављали да раде код истог мајстора, али су сада добијали плату. Да би постали мајстори, калфе су полагале мајсторски испит и добијали Мајсторско писмо, као потврду да су стручни и да могу да отворе своју радњу. Како су се у Србији занатима најпре бавили Турци и занати су имали турске називе.
Издвојићу грнчаре из ужичког краја, где се и данас грнчари баве израдом судова за чување и припремање хране, судова за ношење и држање течности и разног другог посуђа. Печена глина се назива грнчарија (итал. теракота). Често се назива и народном керамиком. Развијана је где год је било налазишта црвене глине. Грнчарски занат је био један од најразвијенијих заната на простору целе Србије. После Другог светског рата грнчарска производња нагло опада. Овај занат био је веома значајан, јер је задовољавао основне потребе становништва. У ужичком крају посебно је квалитетна била и остала грнчарија из села Злакуса. Злакуски начин израде је захваљујући Ужичанки Софији Бунарџијић, данас директорке ужичке Уметничке школе, добило и своју уметничку форму и утицало да село Злакуса добије свој туристички амбијент.
