Кафана бреза је некада била у улици Краљице Драге на Слануши, данас је то улица Наде Матић. Године 1918. ову ужичку кафану је отворио кафеџија и пекар Петар Стојић. У дворишту кафане је била велика Бреза по којој је кафана добила име. Била је и пекара изнад које је Стојић имао стан. Често би са породицом преспавао у кафани на припремљеним сламарицама, сви су радили, када би после одласка последњег госта касно затворили, а морали рано да отворе. Из улице Краљице Драге, кроз двориште кафане, могло се препречити до хотела Палас. Стојићеву кафану су посећивали познати и цењени Ужичани. У „Брези“ су повремено одржавани зборови радника, ту се састајао штрајкачки одбор радника чланова Радничке читаонице.
После Другог светског рата „Бреза“ је као и друге ужичке кафане национализована и била је у саставу предузећа Слога. Прва“ Бреза“ на Слануши је срушена када је грађена зграда Суда, а кафана је под истим именом наставила да ради на Доњој чаршији на Главној улици, у некадашњој кафани Жарка Мојсиловића.
Бреза, Труман (Шумадија), Париз биле су знамените кафане у којма се могао уз бирана јела осетити дух старога Ужица. Бреза је имала у свом менију посебност – у подруму су киселили по неколико тона купуса, а у кафани се могао наручити расо. Зато је била позната по лечењу мамурлука… У њој су се могли, уз остала национална јела, појести суви шкембићи, калинџо… У послератној „Брези“ су се окупљали ужички ловци, риболовци, голубари. Организоване су фудбалске утакмице између „Дебелих и мршавих“, највернијих гостију „Париз Бреза“ и слична ужичка спортска шегачења, у којима је значајно место имао Љубо Дубљанин.
Сем по доброј храни и квалитетној услузи, ова ужичка кафана је била позната по тој ерској духовитости. У њој су настале многе анегдоте, које и дан данас Ужичани препричавају. Данас су све три кафане у којима се могао осетити тај посебан ерски ужички дух срушене. „Бреза“ је нестала 2008. године. Да ли се негде Ужицу могу данас појести „цубок“ јела од изнутрица није ми познато. Последњи пут сам пре неколико година појео у кафани код Дуњца горе на Доварју… Ипак, сачувајмо старе рецепте, како се буде враћао туризам у Ужице, сигурно ће бити покушаја у враћању и тог посебног ужичког кафанског духа.
