Манастир Увац се налази у селу Стубло, на граници општина Чајетина и Прибој, у засеоку Увац. Данашња манастирска црква подигнута је на остацима средњовековног манастира. Припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе. У рушевинама је манастир затекао и описао јеромонах Дионисије Поповић 1856. године, док је прота Јевстатије Караматијевић, у трећој деценији 20. века, у Увцу затекао остатке величанствене цркве и других грађевина.
У време када је директор у ужичком Народном музеју био Драгиша Милосављевић Ник, обновљен је манастир “Увац”. Ник, који је и најзаслужни за ову обнову, написао је и књигу „Манастир Увац – историја и судбина”, коју је објавила “Просвета” 2000.год. Пратио сам њихов рад са екипама, тада моје, Телевизије 5 Ужице.
Огроман напор, одрицање и ентузијазам захтевају да се помене много више оних који су у обнови учествовали и у манастир Увац уградили део властитог духа. Уз велико поштовање рада свих који нису поменути, ипак се нека имена морају истаћи: архитекта Благота Пешић, археолог Саво Дерикоњић, етнолог Боса Росић, историчари: Јелена Ристановић, Мара Алексић, конзерватори: Милица Дабовић-Котур, Мира Ћуковић, Драган Томановић, Миодраг Марковић, Драган Јовичић, фотограф Зоран Домановић.
Градња локалног пута Стубло-Увац био је мукотрпан и пионирски рад, захваљујући коме је манастир Увац могао бити завршен и доступан свима који га сада посећују.
Заслуге припадају предузећу “Путеви” – Ужице, али и појединцима који се не могу заобићи, као што су: Србо Бајевић, Радован Јеремић и Станко Тејић.
Данас манастир Увац живи један нови живот у овој старовлашкој жупној долини. Када се са златиборских падина, новим, уским путем, силази доле ка манастиру, из далека се види дим који се вије из монашке куће. Једини поуздани знак да се живот вратио у манастир, а манастир постепено, али сигурно, оживљава читав крај овог дела Златибора.
