Да би освежио програм дискотеке ОК у марту 1978, као музички уредник, дајем инцијативу да се оснује бенд Омладинског клуба. У њему наступају: Ђорђе Васић, вокал, Мирослав Ристановић Риста, соло гитара, Зоран Спасић Спаса, ритам гитара, Радојко Костић Ћорла, бас гитара, Зоран Вуковић, клавијатуре, Видан Ђенић Ђена, бубњеви (“не држи га место”, њега ће убрзо заменити Раде Фурда, бубњар из Пожеге). Нешто касније, групи приступа гитариста “Малац” из Ниша. Од овог бенда настаће најквалитенији ужички рок бенд “Кило и по”. На пробама су пили бели шприцер у ограничених литар вина и пола литра соде, и одатле је идеја за име групе “Кило и по”.
Под слоганом “Сваки петак, рокенрол изузетак”, током 1978/79, у комбинацији дискотека – рок бенд, преставиће оргиналан, свеж и добро посећен програм Ужичанима. Ова сарадња ће потрајати све до утицаја филма “Суботња грозница”, који ће обузети и публику ужичке дискотеке ОК, пред крај седамдесетих и почетак осамдесетих година двадесетог века.
У телевизиској емисији коју сам 1997. године режирао за ТВ5 Ужице о почецима рокенрол сцене у Ужицу и времену настанка једне од најуспешнијих ужичких рокенрол атракција „Кило и по“, певач Ђорђе Васић је рекао:
“Година 1978. веома је значајна за ужички рокенрол, тада се појавила група „Кило и по“, кроз којој је свирало доста познатих ужичких музичара – Ђена, Ћорла, Спаса, Риста, Раде Фурда, бубњар, Зоран Трунто, Малац из Ниша, нормално и ја. То је почело са сарадњом са Омладинским клубом, који је био где је данас “Рупа”, како је зову. Ту је био музички уредник Гаго Ковачевић, данас директор ТВ5 (1997). Ми смо се ту нашли и спојили рокенрол са омладином у ширем смислу. Наступали смо петком и добили простор да вежбамо. Те наше пробе су биле отворене, ту је седело и посматрало стотину људи. Страшно су волели рокенрол, уопште музику коју смо свирали. Карактеристика за групу „Кило и по“ је да смо по први пут почели да радимо продукцију, композитор је био Зоран Спасић, Риста који је одлично свирао гитару, чувени Риста, ја сам то певао. Прва и најважнија ствар у граду, плод тога свега је била је плоча, прва ужичка рок синглица, коју нам је издао ПГП из Београда на којој су биле нумере: “Јелена” и “Циганске Ноћи”, Између осталих песма, које су исто тако биле сјајне, чак и боље него ове две, али публика је то прихватила, нарочито “Јелену”. Она је остала и дан данас хит (1997)”.
Ове године 1918. Биг бенд Дејана Петровића ће у свом аранжману вратитио “Јелену” међу хит песме на српској естрадној сцени и даље.
„Године 1979. смо имали један спектакуларан наступ на стадиону ЈНА на концерту Бијелог Дугмета. У ствари требало је да носиоци тог концерта будемо Бијело Дугме и ми, са још гостију, али смо морали те вечери да се вратимо Ужице, да би на “Ватрама Ужичке Републике” извели песму рађену према тексту поеме Славка Вукосављевића (Ужичанин, песник), рок баладу “Кадињача”. То је преносио тада Први и Други канал, тада једине телевизије (манифестација: Ватре ужичке републике). Тако смо били увежбани, да не кажем да смо били оштећени, јер смо на ЈНА наступили у подне, отворили рокенрол спектакл, телевизија се укључила, спикер нас је преставио и нагласио да је већ присутно 50.000 људи. Ми смо ту урадили све како треба, увече смо у Ужицу наступили и мајестрално одсвирали…
Ипак најпопуларнији смо у Ужицу били када смо петком и суботом натупали у оквиру програма дискотеке ОК. Ми свирамо, па наставља програм Гаго Ковач, па опет ми, публика је била стварно одушевљена. Неки су говорили да је у просеку било од 800 до 1000 људи, гужва да игла не може да падне, а ексцеса и туча није било. Изгледа да се тај програм свидео младима и побуђивао у њима неку врсту љубави и васпитања.
Шта рећи још о “Кило и по”… Могло је још да потреје релативно, брзо смо се распали, могу рећи да мало жалим, сви медији су говорили и писали о нама. Никола Караклајић нас је открио Титовој Југославији. Дошао је овде у Позориште с репортажним колима, где је снимао за Вече уз радио. Направљена су три снимка, после чега смо добијали таква писма да нисмо могли да верујемо, нисмо били спремни за велику и ширу популарност… И тако све је у једном моменту пало у воду. Не желим овде да причам о ружним стварима међу нама (сујета), али је било много тога лепог.
Били смо на неки начин амбасадори Ужица, носиоци те културе у ширем смислу речи. Не верујем да ће то моћи више ико из Ужица да уради, могуће је да је то био такав тренутак. Град је био уз нас у то време, не само они који су слушали ту музику. Културно-просветна заједница и остале институције, да сад не набрајам. Са Ковачем смо тада направили прве демо снимке, на два канала, али ко је знао? Он је то пуштао у програму дискотеке и на Радио Ужицу, где је водио музичку емисију. Толико могу да кажем о „Кило и по”…“
