Da bi osvežio program diskoteke OK u martu 1978, kao muzički urednik, dajem incijativu da se osnuje bend Omladinskog kluba. U njemu nastupaju: Đorđe Vasić, vokal, Miroslav Ristanović Rista, solo gitara, Zoran Spasić Spasa, ritam gitara, Radojko Kostić Ćorla, bas gitara, Zoran Vuković, klavijature, Vidan Đenić Đena, bubnjevi (“ne drži ga mesto”, njega će ubrzo zameniti Rade Furda, bubnjar iz Požege). Nešto kasnije, grupi pristupa gitarista “Malac” iz Niša. Od ovog benda nastaće najkvaliteniji užički rok bend “Kilo i po”. Na probama su pili beli špricer u ograničenih litar vina i pola litra sode, i odatle je ideja za ime grupe “Kilo i po”.
Pod sloganom “Svaki petak, rokenrol izuzetak”, tokom 1978/79, u kombinaciji diskoteka – rok bend, prestaviće orginalan, svež i dobro posećen program Užičanima. Ova saradnja će potrajati sve do uticaja filma “Subotnja groznica”, koji će obuzeti i publiku užičke diskoteke OK, pred kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina dvadesetog veka.
U televiziskoj emisiji koju sam 1997. godine režirao za TV5 Užice o počecima rokenrol scene u Užicu i vremenu nastanka jedne od najuspešnijih užičkih rokenrol atrakcija „Kilo i po“, pevač Đorđe Vasić je rekao:
“Godina 1978. veoma je značajna za užički rokenrol, tada se pojavila grupa „Kilo i po“, kroz kojoj je sviralo dosta poznatih užičkih muzičara – Đena, Ćorla, Spasa, Rista, Rade Furda, bubnjar, Zoran Trunto, Malac iz Niša, normalno i ja. To je počelo sa saradnjom sa Omladinskim klubom, koji je bio gde je danas “Rupa”, kako je zovu. Tu je bio muzički urednik Gago Kovačević, danas direktor TV5 (1997). Mi smo se tu našli i spojili rokenrol sa omladinom u širem smislu. Nastupali smo petkom i dobili prostor da vežbamo. Te naše probe su bile otvorene, tu je sedelo i posmatralo stotinu ljudi. Strašno su voleli rokenrol, uopšte muziku koju smo svirali. Karakteristika za grupu „Kilo i po“ je da smo po prvi put počeli da radimo produkciju, kompozitor je bio Zoran Spasić, Rista koji je odlično svirao gitaru, čuveni Rista, ja sam to pevao. Prva i najvažnija stvar u gradu, plod toga svega je bila je ploča, prva užička rok singlica, koju nam je izdao PGP iz Beograda na kojoj su bile numere: “Jelena” i “Ciganske Noći”, Između ostalih pesma, koje su isto tako bile sjajne, čak i bolje nego ove dve, ali publika je to prihvatila, naročito “Jelenu”. Ona je ostala i dan danas hit (1997)”.
Ove godine 1918. Big bend Dejana Petrovića će u svom aranžmanu vratitio “Jelenu” među hit pesme na srpskoj estradnoj sceni i dalje.
„Godine 1979. smo imali jedan spektakularan nastup na stadionu JNA na koncertu Bijelog Dugmeta. U stvari trebalo je da nosioci tog koncerta budemo Bijelo Dugme i mi, sa još gostiju, ali smo morali te večeri da se vratimo Užice, da bi na “Vatrama Užičke Republike” izveli pesmu rađenu prema tekstu poeme Slavka Vukosavljevića (Užičanin, pesnik), rok baladu “Kadinjača”. To je prenosio tada Prvi i Drugi kanal, tada jedine televizije (manifestacija: Vatre užičke republike). Tako smo bili uvežbani, da ne kažem da smo bili oštećeni, jer smo na JNA nastupili u podne, otvorili rokenrol spektakl, televizija se uključila, spiker nas je prestavio i naglasio da je već prisutno 50.000 ljudi. Mi smo tu uradili sve kako treba, uveče smo u Užicu nastupili i majestralno odsvirali…
Ipak najpopularniji smo u Užicu bili kada smo petkom i subotom natupali u okviru programa diskoteke OK. Mi sviramo, pa nastavlja program Gago Kovač, pa opet mi, publika je bila stvarno oduševljena. Neki su govorili da je u proseku bilo od 800 do 1000 ljudi, gužva da igla ne može da padne, a ekscesa i tuča nije bilo. Izgleda da se taj program svideo mladima i pobuđivao u njima neku vrstu ljubavi i vaspitanja.
Šta reći još o “Kilo i po”… Moglo je još da potreje relativno, brzo smo se raspali, mogu reći da malo žalim, svi mediji su govorili i pisali o nama. Nikola Karaklajić nas je otkrio Titovoj Jugoslaviji. Došao je ovde u Pozorište s reportažnim kolima, gde je snimao za Veče uz radio. Napravljena su tri snimka, posle čega smo dobijali takva pisma da nismo mogli da verujemo, nismo bili spremni za veliku i širu popularnost… I tako sve je u jednom momentu palo u vodu. Ne želim ovde da pričam o ružnim stvarima među nama (sujeta), ali je bilo mnogo toga lepog.
Bili smo na neki način ambasadori Užica, nosioci te kulture u širem smislu reči. Ne verujem da će to moći više iko iz Užica da uradi, moguće je da je to bio takav trenutak. Grad je bio uz nas u to vreme, ne samo oni koji su slušali tu muziku. Kulturno-prosvetna zajednica i ostale institucije, da sad ne nabrajam. Sa Kovačem smo tada napravili prve demo snimke, na dva kanala, ali ko je znao? On je to puštao u programu diskoteke i na Radio Užicu, gde je vodio muzičku emisiju. Toliko mogu da kažem o „Kilo i po”…“
