Božo Kovačević je izlagao u holu pozorišta. Pedeset prelepih uljanih slika pejzaža Zlatibora su izazvale veliku pažnju Užičana. – U vremenu koje nije bilo mnogo naklonjeno pejzažu Božove slike su ponovo otkrivaju smisao slikanja predela i davale su do znanja da je ovaj kraj neiscrpan izvor izuzetnih estetskih doživljaja. Moj rođak Božo je rođen 1934. godine na Borovoj Glavi na Zlatiboru. Upravo u tom mestu imao je svoju galeriju, po kojoj je bio poznat. Krajem pedesetih godian prošlog veka studirao je na Akademiji likovnih umetnosti, a početkom šezdesetih odlazi u Pariz na usavršavanje. Postdiplomske studije završio je kod Đorđa Andrejevića i Ljubice-Cuce Sokić.Neko vreme boravio je u Njujorku gde je tokom 1965. i 1966. godine imao četiri velike grupne međunarodne izložbe. Tokom osamdesetih samostalno je izlagao u Kairu, Frankfurtu i Minhenu. Kako se početkom osamdesetih opredelio za pejzaže, na nejgovim slikama dominiraju predeli Zaltibora, Dunava, Đerdapa, Boke Kotorske, Dalmacije i drugih mesta. U rodnom mestu 1981. godine podiže mali „umetnički grad“. Na tom prostoru od oko devetsto kvadratnih metara, ispunjenih autetničnom zlatiborskom arhitekturom, nalaze se izložbeni i radni prostori. Preminuo je 26. novembara 2010. godine u Beogradu.
Otvoren je put ispod podvožnjaka na magistralnom putu kod današnje autobuske stanice. To je bila prva deonica, rekonstrukcije puta za Zlatibor.
Železnička stanica u Krčagovu je bila zakrčena. Stizalo je 6, odlazilo 5 brzih i putničkih vozova, 4 teretna koj su vukli 1050 tona razne robe. Bilo je 180 zaposlenih. Iako je bila namenjena isključivo za teretni saobraćaj preuzela je i putnički. Sa nje je svakoga meseca otputovalo 16.000 putnika. Svih 5 koloseka je bilo zakrčeno. Šef stanice je bio Filip Jovanović.
Užička banka je osnovana 1956. Godine kao Komunalna banka. Posle gašenja te banke 1965. Osnovana je Investiciono-komercijalna banka Titovo Užice, do 1970. Jedina banka u Užičkom srezu. Za direktora je postavljen Dušan Javoršek. Ovog oktobra 1974. Godine pripojena je Beogradskoj banci i od tada je poslovala kao Beogradska banka Osnovna banka Titovo Užice čiji je director bio Andrija Pavlović. Tu gde se banka i danas pored hotela “Palas” na raskrsnici kod Parčića i Gimnazije nalazi pre gradnje njene zgrade poveća kuća znamenitog prote Gavrila Popovića u čijem prizemlju su se čitav jedan vek menjale raznorazne uslužne radnje i institucije kao npr. Istorijski arhiv.
Da ispratim istoriju ove prve posleratne užičke banke. Ova užička banka postaje 1989. Jedna od glavnih filijala Beograske banke. Od 1990. godine posluje kao Beogradska banka – Užička banka d.d u kojoj je director I dalje Andrija Pavlović, koji 1996. I 1987. Jedinice u Priboju, Novoj Varoši i Prjepolju
U vreme NATO bombardovanja 1999. pripojena je Beogradskoj banci koja je imala status ratne banke. Status pravnog lica vraćen je Užičkoj banci novembra iste godine. I pored dobrih rezultata u poslovanju, nije mogla da obezbedi opstanak bankarskog sektora u zemlji i posle 2021. Postaje Filiala Vojvođanske banke a.d – Novi sad. Vojvođansku banku kupila je Grčka nacionalna banka. Užičani su komentarisali: “Ovi žuti prodadoše sve i kliker bi pokvarili a kamoli banku.” Tokom privatizacije koju je sprovela Vlada u periodu 2001-2004. privatizovano je 1382 preduzeća, što je dva po jednom radnom danu. Prihod od privatizacije, prodaje kaptala u 1.382 preduzeća izneo je za ove tri godine samo 1,5 milijardi evra. Užičani su sa razlogom sumnjali da će ova privatizacija uništiti užičku privredu, što se i dogodilo od Rakete, kožare, mlekare, Mesara, Froteksa, dela industrije pa do ugostiteljstva i trgovine itd. sve je bilo uništeno, privatnici koji su to kupili su se u većini bavili preprodajom imovine preduzeća, ogroman boj Užičana je ostalo bez posla. U tom vremenu je uništena većina užičkih preuzeća, bili su to najteži dani posle predhodne najveće inflacije… Privrede koja je nastala u Užicu od posleratnog vremena do početka 21. Veka. A kad se uništava privreda i kad ljudi ostaju bez posla, propadaju i nacionalne banke.
Vratimo se u okobar 1974. godine. Ove godine u oktbru se dogodila smena predsednka užičke opštine politički gledano prvih ljudi Titovog Užica. Od 1967. Do oktobra predsednik je bio profesionalni političar Velimir Dogandžić koji je otišao na novu dužnost Sekretara Veća opština Skupštine Srbije. U Užicu je ostao upanćen što je dao incijativu akciju 1969, godine za rešenje snadbevanja vodom privrede i građana grada, što se zauzimao za razvoj komunalnih preduzeća, trgovine, stambene izgradnje. A najviše što je dočekiva Tita i što je dao direktan doprinos organizaciji preduzeća i obezbeđivanju stručnjaka koji su radili u njima.
Zamenio ga je nastavnik Petar Antonijević koji je pre nego je stupio na dužnost dao političku incijativu za rušenje užičkog hrama kuture i sporta “Sokolane” posle snimanja filma “Užička republika”. Komunisti su vreme Antonijevića zapamtili po dobru, ali mnogi drugi Užičani po zlu, jer je odlukama u njegovo vreme, počelo razaranje Velikog parka, srušena je omiljena parkovska bašta kod Ružića istočnika, uništen veliki do parkovske površine izgradnjom sporske hale i njenih sporskih terena. Donesena odluka Izgradnja novog hotela “Zlatibor” zvanog “Sivonja”, koji Užičani nikada nisu prihvatili sa simpatijama. U Antonijevićevo vreme je izgrađeno spomen obeležje “Kadinjača”. U vreme njegovog madata sklopljen je ugovor sa Međunarodnom bankom u Vašingtonu i uveden samodoprinos za izgradnju brane u Vrutcima. U najozbiljnijim medijima je pisano i govoreno da je time zanavek rešeno vodosnadbevanja Titovog Užica… Nažalost to nije bila istina, užičani su u 21 veku imali velikih problem sa vodosnadbevanjem. Mislim da je Petrova realna zasluga za razvoj Užica tokom njegovog mandata najviše sabrana u incijativi da se grade i rekonstrujišu užički putevi i ulice. Mislim da je njegov sin filmski režiser Predrag Gaga Antonijević mogo više učinio od oca za promociju Užica.
Video: https://www.youtube.com/watch?v=NdIYoGsUTss&t=180s (preporučujem)
