Užice je ovog septembra 1971. imalo 35.000 stanovnika, imalo je razvijenu privredu, bio je kulturni centar kraja. Za poslednjih 25. Godina do ove 1971. Užice je potpuno izmenio svoj izgled što se nijednom gradu u Jugoslaviji nije dogodilo. U drugim gradovma su stara jezgra ostala a novogradnju su gradili većinom na praznim prostoru u okolini. Za Užice se govorili da je grad u kome su graditelji uspeli da prateći najnovija tehničke metode da ostvare orginalo arhitektonsaka rešenja, “koja grad čine zanimljivim i specifičnim i svrstava ga u red najmodernijih, ne samo u zapadnoj Srbiji već i u celoj Jugoslaviji”. Ustvari Užice tada uklješteno između planinskih masiva, sa ogromnim soliterima poneki i preko dvadeset spratova, ogromnom čak dnevnom emigracijom stanovništva je bio grad sa nerešenim komunalnim problemima.
Nekada grad sa najčistijom vodom, vazduhom i ulicama u kraljevini Jugoslaviji. počeo je da se menja ne samo svojim izgledom. Tada je veliki broj porodica živeo u vlažnim i nehigijenskim stanovima. Užicu se mnogo gradilo i u privatnom sektoru, zahvaljujući kreditima i pomoći preduzeća, tempo je bio silovit pa su u vrtoglavoj brzini zaboravljene mnoge “sitnice” u “novim naseljima”, najviše na periferiji. Na brzinu sklepani poljski klozeti, svinjci, kokošinjci pa čak i štale prestavljali su u ovim delovima grada stalne izvore prljavštine. Pravi problemi “novih naselja” su bili putevi i snadbevanje vodom. Prilazi su bili nepristupačni, blatnjavi i njima se teško moglo proći biciklom. Automobili su u ovim delovima grada bili retkost a vodovod luksuz. Polski klozeti, svinjci i kokošinjci su bili sastavni deo tog sumornog pejzaža. Za vodu se svako snalazio na svoj način.
Svi zaduženi za čistoću Užica su kao papagaji ponavljali da nema sredstava, tadašnji v.d. direktor Bioktoša Petar Vitorović je rekao: “Jedva dobijamo 22 miliona starih dinara za odrtžavanje čistoće ulica, a kamoli da dobijemo deset milijardi koliko je potrebno za rešavanje postojećih problema komunalija u gradu. Spas je u čvrstom rešenju i odluci merodavnih da na neki način obezbede potrebna sredstva”.
Užice je početkom sedamdesetih godina 20 veka bio samo po medijma hvaljen kao najlepši grad, istina je bila sasvim drugačija. Bio je to prenaseljen grad, pun gradilišta, zapišanih ulica sa đubretom, punih divljih naselja na periferiji, dosadan, bez mesta gde je mlad svet mogao da izađe. Kad topao vetar dune sa periferije i na komunističkom svetilištu Trgu partizana osećao je se smarad sa periferije i u gradu zatrpane đubretom Đetinje. Zbog Toka reke u gradu su svi čekali neko nevreme sa obilnim padavinama a ne kišicu kojom je tadašnje leto obilovalo. Starosedeoci su tiho u svojim dvorištima i preostalim kućama nezadovoljni šta se događa, tiho komentarisali, da ova vlast ne valja i da će sve to dovesti zemlju do teške situacije pa čak i propasti. Može se reći da su bili dalekovidi.
Užičani su tada trošili 15.000 kilograma hleba dnevno, oni koji su kupovali u prodavnicama “Sretena Gudurića”. Mnogi s se žalili na kvalitet hleba, pa je napravljena i anketa. Tadašnji direktor ovoga užičkog pekarskog preduzeća Vidoav Ljeskić je rekao: – “Kad domaćice naprave kolače ili gibanicu, pa ne ispadnu dobri, ona kaže da ne valja brašno. A u anketi su, uglavnom, domaćice tvrdile da hleb nije dobrog kvaliteta. Mora da se shvatiti da nije u svemu krivica nas proizvođača. Ima dosta stvari koji utiču na kvalitet hleba, normalnu prodaju i isporuku. Ne može se svima ugoditi kad je u pitanju taze hleb. Jedan potrošač voli taze, ili čak vruć hleb, drugi, malo bajatiji opet hoće mekši hleb, a drugi dobro pečen.”
Završavan je soliter od dvadeset spratova na “Kurlaginom raskršću” sa 132. stana i više od 1.000 kvadratnih metara poslovnog prostora.
“Lepo je pogledati tog čovekau crnom, garavog i nasmejanog lica, kako mekano kao balerina, šeta crvenim strmim krovovima. Sada, u leto, dimničari imaju zasluženi odmor. Nije zato što oni to žele, jedino se u ove tople dane puše fabrički dimnjaci na koje se nije lako popeti.” Pisao je užički novinar Svetislav Tijanić. Najmlađi užički odžačar tada je bio Dule Karadarević, stari Užičanin po stažu a tada veoma mlad po godinama, napustio je vodoinstalaterski zanat i na nagovor druga koji je rekao da su odžačari još za vreme Marije Terezije bila nacenjenija profesija i da se za njim okreću curice i žele da ih dodirnu kao simbol sreće, da je to dobro plaćen posao pa je Dule cenjeni užički bokser i gimnastičar postao odžčar. A Dule Karadarević tada novi užički odžačar nam je jednom prilikom pričao u Gradskoj kavani: – “Imam ja i lepih uspomena, putovao sam iz Kolašina autobusom, upoznao se sa jednom lepom devojkom, studentkinjom. Predstavih se kao student arhitekture, više u šali. A oda se iznenada javi kondukter, moj poznanik i oslovi me: “Odžačaru, dođi napred, ima mesta”. Šta sam drugo mogao nego da objasnim devojci kao se prezivam Odžačarević, a nadimak mi je “Odžačar”, i uskoro pobegoh na prednje sedište”.
Počela je nova školska godina sa starim poblemima, deo Gimnazije još nije bio renoviran. U tehničkoj školi je nedostajalo 17 stručnih profesora ali su adaptirane podrumi u radionice. ŠUP je i ove godine bio bez svog prostora. U Učiteljskoj školi je ukinuta prva i druga godina, ove godine je završavala poslednja generacija klasične učitelske škole, u septembru sledeće je trebalo da počne sa radom Pedagoška akademija. U pedagoškoj školi je upisana samo grupa matematike.
U tokom tri meseca u Ferijalnom domu i hotel “Palasu” noćilo je 10.642 domaća i strana gosta. Stranih je bilo 1639, najviše iz SSSR-a, Italije, Poljske i Francuske. Od 1967. Do ove 1971. godine u užičkom kraju rodila je šljiva toliko, da ove 1971, godine u užičkom kraju nisu znali šta će sa njom. Tada se čuvena Užička šljivovica sve manje pila. Sve manje i na selu, reklame su učinile svoje. Za slavu ili na veseljima sve se više pio Vinjak, Albanski konjak, industisko vino, razne vrste sokova, najviše pivo. Vruću i hladnu šljivovicu su pili najstariji stanovnici u selima i gradu. Za dobru domaću rakiju govorilo se “brlja” a urbana omladina je sve više bežala od srpske kafanske tradicije za novootvarane šankove u hotelima i novoadaptiranim kafanama za kojima nisu umeli da se ponašaju pa su izazivali smeh. Pojavili su se narkomani kao i dileri droge i mnogo toga još što ranije u Užicu nije bilo ili nije bilo vidljivo.
Ovog septembra 1971. Završavan je asvaltni put dužine 1.500 metara, širine 6 metara Terazije – Turica
Počela je izgradnja hidroelektrane “Sjenica” na Uvcu. Planirano je da brana bude visoka 100 metara a gradila se kod mesta Rastoke, odakle se formiralo jezero dugo 20 kilmetara.
Tada su Užicu počela da rade čak tri kursa krojenja i šivenja u kejima se obučavalo 300 devojaka mahom iz okolnih sela. Kureseve je organizovalo društvo žena “Savremeni dom” kojim je rukovodila Buda Popović, devojke su obučavale Jokica Vasović i Slavica Popović.
Održana je centaralna proslava 30 – godišnjice ustanka Jugoslavije na Tjentištu pored reke Sutjeske. Prisustovalo je preko 700 Užičana koji su prevezeni karavanom “Raketinih” autobusa. Svi su slavili brastvo jedinstvo i druga Tita.
Udruženje ribolovaca “Đetinja” je organzovala takmičenje “lov ribe udicoma na plovak”. Učestvovalo je 51 pionir među kojima i trogodišnja Mirjana Končar. Za dva sata klinci su ulovili 284. ribe, Prvu nagradu su osvojili Vladimir Čobanac i Miroslav Damjanović.
Slavko Kuzmanović tadašnji najbolji užički atletičar je prešao u “Poartizan” i rekao: “Pojačana hrana, koja m je potrebna, osnovni je razlog mojeg odlaska u Partizan jer mi crno – beli daju odlične uslove, veliku hranarinu i stipendiju. Ja mislim da saam pošteno branio boje grada na svim takmičenjima. Hvala svima onima koji su me znali bodriti. Odlazim pomalo tužan, ali ovde stvarno nemam uslova i moj opstanak je u velikom klubu”.
Ovih septembarskih dana Užičane naroito one mlađe je uhvatila kockarska manija. Kockalo se svuda u parkovima, u Kec baru kod Bibliteke, u kafanama, po stanovima.Zb og kockanja na javnom mestu sudija za prekršaje je kaznio Nedžada Hadžića i Andriju Papića novčanim kaznama zato što su kockali u kafani “Zlena Pijaca” kada je Papić izgubio 2.500 dinara.
U prodavnici “Sloboda” i “Metal” otkrivena je pronevera. Poslovođa Milenko Ljubičić i njegov zamenik Velimir Vlajković u “Metalu” priznali su proneveru, što se dogodilo i u “Slobodi” tamo su priznali pronevetru poslovođa Ratko Basurović i prodavac Vladan Marković. U preduzeću za puteve takođe je priznao proneveru Petar Janković magacioner a optužnica je bila podignuta protiv: Milinka Ljubičića, Velimira Vlajkovića, Vladana Markovića, Petra Jankovića, Milivoja Stoiljkovićai, Vitomira Drčelića, Boška Lečića, Kerste Simića, Miloice Subotića.
Vračara Rada Jovanović, sa jednom grupom cigana, u bajnabaštanskom selu Solotuša gde je gledala u dlan Borki Stefanović, čitala joj sudbinu i uzela 620 dinara. Izlazeći iz Borkinog dvorišta vračara Rada je zaboravila da pogleda sebi u dlan gde bi “videla” da će je milicija uhapsiti i optužiti za prevaru. Pošto je otišla Vračara Rada, prevarena Borka je svatila šta se događalo i otišla u miliciju gde je izpričala da je tek shvatila šta se dogodila: – “Došavši mojoj kuću Rada je odmah predložila da mi gleda u dlan, da mi kaže šta sam proživela i šta me još čeka u životu. Zatražila je da joj stavim na dlan 11.000 starih dinara, jednog crvendaća i staru hiljadarku. Zatim je ponovo tražila novac a onda je sve to pokupila, umotala u neku hartiju, navodno da je spali, ponovo je tražila novac i tako mi izmamila ukupno 62.000 starih dinara.”
U Majdnskoj ulici pobili su se sin i otac. Tridesetsedmogodišni Vidan Stefanović bio je pijan kada se vratio sa posla u “Prvom Partizanu”, pa je se posvađao sa svojim sinom dvadesetogodišnjim sinom Vitomirom i udario ga nogom u grudi izbio mu disanje, tako da se ovaj onesvestio i pao na pod. Kada su Vitomira prevezli u bolncu, Vidan misleći da ga je ubio dva puta je pokušao da se ubije, što su na jedvite jade sprečile komšije.
