Septembar 1977.

137

Samo je mali dio generacije šezdesetih podlegao “hipi iskušenju”, tokom bajkovitog Leta ljubavi 1967. godine, najbolje procene stavljaju broj hipija na otprilike 100.000 mladih Amerikanaca. Ali ta mala, prilično bučna, manjina procvetala je, u vrt miliona ljudi cveća početkom 1970-ih. U Titovom Užicu tokom sedamdesetih godina 20. veka.

. Nekoliko mladih Užičana koji su bili okrenuti hipi pokretu sedamdesetih godina 20. veka
. Nekoliko mladih Užičana koji su bili okrenuti hipi pokretu sedamdesetih godina 20. veka

Nije bilo hipi organizacija, članskih karata, sastanaka, vremenskih granica… Čovjek nije morao odustati da bi se kvalifikovao kao hipi, ili je se morao drogirati, sudelovati u seksualnim orgijama, živjeti u komuni, slušati rock, imati dugu kosu. Nije bilo minimalnih zahteva. Pokret nije bio ni brada ni kosa nije to bio čudan, šaren kostim, a nije bio ni marihuana. Za mene tada Hipi pokret je bio filozofija, način života. To je podrazumevalo odbacivanje dominantne kulture i suprostavljanje dotadašnjem načinu života i prihvatanju novih kulturnih vrednosti prvenstveno muzičkih, književnih, filmskih i pozorišnih. Obično onih koje su šokirale tadašnju javnost.

Na Zapadu, najpre u Americi kontrakultura prihvatila je drogu, kao ulazni način za proširenu ili izmijenjenu svest, povećanu svest i zajedničko iskustvo, slobodnije seksualne običaje i životni aranžman. Bio je tu i novi odnos prema prirodi, prepoznatljiva odeća i hrana i predanost u zajedničkom životu. Neki su odbacili kapitalistički materijalizam, posebno radna mesta tokom radnog dana i naglasak na imovini. Izgradili su alternativne institucije – prehrambene zadruge, podzemne novine, besplatne medicinske klinike. U većini fakultetskih gradova u Americi pojavile su se hipi četvrti, s restoranima s prirodnom hranom, glavnim trgovinama, zen pekarama, nezavisnim prodavnicama ploča.

Kontrakultura se takođe oslanjala na muziku kao sredstvo komunikacije, zajednički ritual-okupljanje plemena. Nakon uspjeha Monterey Pop Festivala 1967. godine (s prvim velikim nastupima Jimija Hendrixa i Janis Joplin), rock festivali su održavani češće. Ponudili su moćnu mešavinu kontrakulture i kapitalizma, bosonogih hipija i promotera događaja s velikim parama. Sto hiljada ljudi okupilo se na Atlanta Pop Festivalu. U Sjetlu, helikopteri su bacali cvijeće na okupljene. U Srbiji Bjelo Dugme kod Hajdučke česme je okupilo dosta kasnije takođe 100.000 ljudi. Koncert je održan 28. avgusta 1977. godine u beogradskom parku Topčider, tu u blizini Hajdučke česme. Bio je to najveći rok koncert do tada održan na prostoru bivše Jugoslavije. Mnogi rok kritičari smatraju da takav muzički događaj, po svom značaju, atmosferi i velikoj energiji verovatno više nikada neće biti ponovljen. Koncert kod Hajdučke česme to je jedan od najznačajnijih momenata ne samo u karijeri Bijelog dugmeta, već i u istoriji rokenrola na prostoru bivše Jugoslavije. Koncert kod Hajdučke česme bio je Jugoslovenski Vudstok.

A Woodstock je bio taj koji je izgradio prirodu rock festivala, stvorio njegovu mitologiju, podigao njegove najekstravagantnije nade. Kao i svi drugi festivali, Woodstock je počeo kao komercijalni poduhvat. Ipak, Woodstock je postao nešto mnogo, mnogo veće. Prije nego što je prvi bend došao na pozornicu, masovno hodočašće mladih zakrčilo je je puteve, stvarajući najmasovniju prometnu gužvu u istoriji SAD-a. Srušili su vrata; na kraju je 400.000 ljudi kampovalo na terenu, zabavljalo se u blatu, slušalo muziku, kuvalo i jelo zajedno, čak i rađalo. Logistički problemi bili su zastrašujući: neadekvatni sanitarni objekti, nedovoljna količina hrane i vode, isporuka medicinskih potrepština. Ali nekako je upalilo. Čak su i finansijeri, koji su se okupali, mislili da se rodilo novo društvo.

Woodstock je obilježio napredak generacije i nove kulture od stare generacije i stare kulture. Woodstock je pokrenuo ekstatične nade, pojavila se nova generacija kao i usklađeno protivljenje establišmenta. Mainstream štampa napala je hipije i festivale kao vesnike droge, razvrata i uništenja. Film dramatizovao je taj otpor, prateći motociklističko putovanje dvojice hipija koji dilaju drogu delom Juga. Progonjeni seljačinama i progonjeni od strane policije, gosti ne mogu dobiti uslugu u restoranu ili sobi u motelu. Njihova vrsta slobode, objašnjava advokat alkoholičar kojeg glumi Džek Nikolson, preti samozadovoljstvu običnih Amerikanaca. Samo postojanje bajkera ismijava njihove ograničene živote, dramatizuje kompromise koje su napravili i okove koje trpe. Ovog septembra i u Titovom Užicu uz ogromnu popularnost Bjelog dugmeta, Smaka grupe Tajm izdvaja se veća grupa dugokosih mladih koje smo zvali “hipici”, koji su prihvaćali načela Vudstoka i novih rok trendova u Titovoj Jugoslaviji.

Ovih dana se pojavila pesma koju je napisao Tada poznati Aco Karajović, inače zaposlen u Valjaonici. Pesma se zvala “Mladost”, po mnogima je odražavala tadašnje generacije mladih.

Razbuktala mladost

Samo nekud juri.

Lutam bez cilja

Ne znam ni sam kud.

Jurim ulicom mahnato

Trčim, vičem.

Svako me gleda

Misle da sam lud.

A ja dižem glavu gordo

Gledam planine

Gledam svet.

Pusta mladost nekud juri

Idem slep

Kao da sam uklet.

Ovih septebrskih dana najveće plate u užičkom kraju bile su u preduzeću “Koža” gde su primali prosečno 7.080 i u “Foto zvezdi” gde je bilo samo dva zaposlena sa ličnim dohodcima od 6.833 dinara, posle njih su najveće plate bile u Valjaonici. Sem ove tri firme u celom užičkom kraju nijedna nije imala preko 6.000 dinara. Najmanje plate su bile u “Prvom partizanu” na rajfešlusu nešto malo preko 2000 dinara slično i u trgovinskom preduzeću “Jelova gora”.

Na putevima užičkoga kraja – regiona u sabraćajnim nesrećama od januara do septembra je poginulo 40 ljudi, teže povre|eno 171, a lakše 360. Materijalna šteta je bila preko 10.000.000 dinara. Najviše ljudi je stradalo na magistralnim putevima ukupno u 1.488 saobraćajki. Užicu je olicija su poskidali crvene tablice sa vozila za kontrolu saobraćaja. Rekonstruisane su neke raskrsnice i uticano je na auto škole da poboljšaju kvalitet usluga.

. Na bazenu
. Na bazenu

Na ulazu olimpiskog bazenna u Požegi “25 maj”, kredom je bila ispisana tabla – obaveštenje: “1. septembar 1977. godine. Temperatura vazduha 30 stepeni. Temperatura vode 25 stepeni”. Tu na bazenu puno Užičana, koji još dugo, dugo vremena nisu imali bazen a nije postojao ni onaj u Sevojnu. Iznad vode trepere glasovi, zvuci sa tranzistora, dozivi i sve to skriveno u huk, u vrevu, u nešto opšte iz koga se samo na mahove raznaznaje nešto retko, pojedinačno, usamljleno. Voda sa senkama i prelivima, mreška se i neodoljivo mami, oko bazena pocrnela tela glatke i zategnute kože. Promiču devojke u raznobojnim kupaćim kostimima i šeširima sa velikim obodom. Neke ispružene, rasejane kose, okrenute suncu, očiju skrivenim tamnim naočarima. Puno njih prelepih usamljenih samo dok se neki od mladića ohravbri i krene sa udvaranjem. To je ovoga dugoga toploga leta bila najomiljenija zabava većine užičkih mladića.

. Ljubić, spomenik Tanasku-Rajiću 1967. godine
. Ljubić, spomenik Tanasku-Rajiću 1967. godine

Najstariji stanovnik Ljubića tada je bio osmdesetopetogodišnji Radiša Obradović nekad nadnčar, rabadžija, poljoprivrednik, drvoseča, tada vlasnik manje strugare. Rođen 23. maja 1891. godine. “Stariji sam i od Tita, za godinu i dva dana, da sam nekom nevoljom ostao nepismen, ne bi sada ni znao koliko mi je godina, a ovako ih sada brojim i prebrajam kao dobar ovčar svoje belo stado”. Školovao se u Beloj reci u jednoj od najstarijih prvih škola u Zlatiborskom kraju. Godine 1901/2 učio je prvi i drugi razred kod čuvenog učitelja Mladena – Mlađa Simovića… U toj školi je tada bilo blizu 200 đaka, najviše iz Bele reke, pa iz Ojkovice, Jasenove, Kućana, Močionice, Negbine i drugih sela Zlatiborskih. Iz Ljubića ih je samo bilo njih troica dečaka, Mlađo i njegov brat i Miladin Pećinar, “da, onaj čuveni stručnjak za vodene slivove, akademik”. Starina Radiša se sećao tog septembra da je od 1893. pa do 1896. tuda pravljen put od Užica do Kokinog broda, i to sve pod kuluk, da do tada stope puta nije bilo sećao se starina, “moežte zamisliti kako je bilo kretati koz kamilj i krš od Užica do Ljubića”, Ojkovčani do kraja Prvoga svetskog nisu jeli ljeb, osim osvenog”.

“Bila je ovo božija rupa, zrasla u šmetinu, pa je sve izgledalo kao da nas je ovde neko bacio i razasuo po vrletima, da nas ni sam đavo ne bi mogao naći. Otkako dobismo put, a bilo je to porano, i mi Ljubićani progledasmo na oči i videsmo sveta. Poče rabadžiluk i izvoz građe te tako prestadosmo da jedmo ovsenicu i navikosmo na kukuruzni hleb i Kačamak. Murtenici treba da zahvalimo što bolje živimo. Sekli smo je i kasapili, bogami, često i bez mere i nismo, bog zna, ekonomisali ni čuvali drvo. Put nam je ovaj stari kriv, ko kriva Drina, jer kad ga počeše praviti i trasirati, svak je vukao na svoju stranu, da mu obiđe među, okućnicu, njivicu. kažu da je popijeno deseak buradi rakije i pojedeno stotine ovnova i junadi, o janjadima da i ne govorimo, dok je put pravljen sve sa komisijama što su put pravile i trasirale, da bi put nekome prošao iznad kuće, drugome ispod kuće, jednome da zaobiđe njivicu, drugome livadu i voćnjak, i zato nam put osta kriv i strm da ga ni današnji buldožeri ne mogu ispraviti i poravnjati.” Sećao se deda Radiša Obradović ovog septembra 1977. Godine.

Ovoga septembra Užičani su najviše pričali o ovim događajima: Kako se na Dovarju se zapaliio i izgoreo “Ostin” vlasništvo Milovana Lojanice, kako je užička “Sloboda pobedila u Lučanima “Mladost” sa 2:0. Sledeće nedelje su pobedili “Topličanin” sa 2:1 i našli se na čelu tabele. “Nije prošlo više od deset minuta igre kada je oko 1300 poklonika fudbala pozdravilo retko viđen pogodak centarfora Milenka Kikovića koji je označio voćstvo domaće ekipe. Dobro izveden Slobodan udarac povratnika Rada Đapovića zahvatio je snažnm volej udarcem koji je pogodio levi gornji ugao nemoćnog golmana gostiju”. – Pisao je Stojan Đerić.

Ivan Stambolić sekretar izvršnog komiteta Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, boravio u Požegi gde je obišao Fabriku nameštaja “Napredak”. Kasnije proverio rad osnovnih organizacija Saveza komunista, kako su orgamnizovani, kako učestvuju u izgradnji samoupravljanja i o idejno-političkom opbrazovanju članstva.

O žestokoj tuči, na igranci “Feniksa”, u Gimnaziji… Naime užički “mafijaši”, moglo bi se pre reći “dizelaši” su stalno tukli užićke hipike i znalo je se da među njima često dolazi do sukoba. Na ovoj igranci “Feniksa” bilo je poprilično ljudi sa strane, pa su se tu našli i nekakvi “dizelaši” iz Kraljeva. Nisu to bile ove današnje tuče, tada su se tuče većinom završavale šakama, nije se pucalo, retko bi se vadio skakavac ili koristio bokser. E ti “mafijaši” ili “dizelaši” su našli za shodno da tuku užičke hipike. “Užički “mafijaši” su rezonovali da su užički hipici njihove “mušterije” ili korisnička grupa, pa im je na neki način bio povređen ponos, pa su propisno isprebijali te Kraljevčane”.

Inače dizelaš je Srpski izdanak britanske chav- čav kulture, mada toga nije svestan. “Chav” u delovima Engleske je britanski pežorativni izraz koji se koristi za opisivanje antisocijalne omladine niže klase odevene u sportsku odeću. U ovo vreme užički gimnazijalci te mafijaše su pogrdno zvani “Džiberi”, niža bića koja su zaobišla cefalizaciju, koja se odlikuju sa bratimljenjem svih sličnih njima. Prepoznavani su po belim čarapama i pantalonama uzdignutoj iznad članaka i frizuri zvanoj “tarzanka”. Oni su evoluirali u “dizelaše”. Danas ih zovu omladinskom podkulturom 90-ih, mi smo ih devedesetih kao I sedamdesetig, zvali “džiberi”. Ošišani na kratko, nosili su Nike Air max 2 što šarenije (oni ozbiljniji su furali pandur plavu), lančane kaiševe i šuškave trenerke, koje su obavezno upasane u farmeke ili donji deo treše. Nosili su masivne zlatne lance, maštali da postanu mafijaši (čitaj sitni lopovi i muljare) i slušali turbo folk.

. Najpoznatiji dizelaš mladić iz Beograda Knele.
. Najpoznatiji dizelaš mladić iz Beograda Knele.

Najpoznatiji dizelaš, uzor, bio je beograđanin, mladić koji je nosio nadimak Knele. Ženska dizel verzija je prepoznatljiva po nazivu “sponzoruša”.

Vlade Perović Užičanin, Krčagovac, koji je devedesetih išao u osnovnu školu se sećao: “Skidaj patike!!! Je rečenica kojom su nas lokalni džiberi (dizelaši) sačekivali posle škole i oduzimali nam ličnu imovinu u vidu obuće. Oni finiji bi nam dali papuče, mada smo neretko dolazili kući bosi. Ko je imao starijeg brata, mogao ga je zovati u pomoć, pa bi i njemu skinuli patike, a kad dodješ kući ćale pametan umesto da vija njih prebije vas jer se niste čuvali. Jebite se dvedesete!!!”

Tih septebarskih dana Užicu je bilo mnogo svirki na raznim mestima, s tim da ako bi “Feniksi” svirali kod njih je bilo i hiljdu duša a na drugim mestima nekoliko desetina… Kada bi se na ostalim mestima završile igranke svi bi zajedno otišli u Gimnaziju da slušaju “Fnikse”. Nije dolazilo do nekih većih tuča ni u Disku niti u Gimnaziji niti na ulici… Krajem sedamdesetih se znalo ko gde stoji na korzou. Sa grupacijom ispred “Espresa” više druga strana nije komunicirala, izbegavala ih je i nije dolazila u nikakav kntakt.

Slavljene su godišnjice oslobođenja Bajne Bašte i Ivanjice, otvorena je izložba u staroj zgradi Železničke stanice “Tito i železničari Jugoslavije”, počele su pripreme za izbore. U Užicu je započela montaža još hiljadu telefonskih priključaka. Takođe u Sevojni je bila u toku montaža 1000 priključaka. Iskorišćen je nizak vodostaj Đetinje pa su radnici “Niskogradnje” i “Planuma” izvršili čišćenje korita koje je trebalo da dobije novi izgled.

U Ankari na 36. balkanskom šampionatu Slavko Kuzmanović najbolji užički atrletičar je osvojio zlatnu medalju. “Posle veoma mudre i d o kraja neizvesne trke Kuzmanović je u neviđenom finišu prvi prošao kroz cilj. Iza njega je ostao Janjićijević, i svi ostali trkači na 10.000 metara. Ništa nije moglo zaustaviti Kuzmanovića da trijunfuje. Ni razređen vazduh ni visina preko 900 metara, ni jaki protivnici, ni loše vremenske prilike. Posebno ga je bolelo odre|eno nepoverenje, naših najvećih stručnjaka. Daleko od atletskog centra, daleko od očiju selektora. Nadamo se da je pred svima, kao i na pojedinačnom prvenstvu Jugoslavije, dokazao svoju veličinu i da se na njega može još računati u narednim godinama u plavom dresu”. – Pisao je novinar Božidar Nešković…

Još uvek trećina stanovništva Užica i Sevojna nije imala vodu, planirano je da u izgradnju brane u Vrutcima i objekata vodovoda bude uloženo 800.000.000 dinara. Tu nisu računata sredstva za izgradnju podstrojenja otpadnih voda i kompletiranje sekundarne mreže vodovoda i kanalizacije u gradu. Titovo Užice je tada imalo zajedno sa Sevojnom 50.000 stanovnika. Njegov privredni razvoj iako na silu, omogućio je da varoš postane značajan privredno-politički-kulturno-sporski centar. Kako je grad rasta rešavane su njegove potrebe za vodom ali, sva rešenja su bila jeftina blizu grada, što tehnički i građevnski nisu bila velika i složena, pa su brzo građena a troškovi takog građenja su bili niski. Nadležni nisu uspeli na taj način da obezbede potrebnu vodu. Svi su željno očekivali završetak brane u Vrtcima kako oni koji nisu imali vode tako i užički ribolovci. Građena je od sredstava samodoprinosa peta osnovna škola u Krčagovu. Predviđeno je da ima 3.366. kvadratnih metara, završetak radova je bio predviđen do 31. avgusta 1978. godine.