Био је то први оркестар који је свирао на игранкама у Ужицу у поратним годинама, већ те 1946. године, Војни оркестар Дома ЈНА.
Свирали су у Дому на добро посећеним игранкама, који је тада био у данашњој Основној школи “Душан Јерковић”. Нешто касније оркестар је водио капелник и диригент Иван Книфиц. Репертоар се састојао од, како би данас рекли, “евергрина”: валцера, танга, самбе, румбе, свинга и бибап нумера, које су наговештавале нови лепршави музички правац, дивљи рокенрол. На тим игранкама су могли да присуствују чланови Дома или класично обучени младићи. За оне који су диктирали модне трендове, не зна се на који тајновит начин пристигле из Енглеске, модификоване доступним филмским јунацима виђеним на платну биоскопа “Златибор”, са “високим” тарзанке фризурама, са наглашеним “таласима” који су зачешљавали косу шербетом, носили уске панталоне, кошуље са високом крагном, ципеле с троструким ђоном, ту није било места.
Иван Книфиц прича:
“Моје прво радно место је било у Ужицу. Претходно сам дипломирао на Диригентској школи у Београду. Дошао сам овамо у јесан 1949. године, у време када су се вршиле велике припреме за отварање новога Дома ЈНА. Ми смо припремали програм за отварање новога Дома ЈНА. Био је то мономентални програм са хоровима, оркестром и рецитаторима. Након отварања Дом је захваљујући томе што је имао војну музику, која је имала широке могућности, био савршен колектив са више оркестара. У свом саставу имао је и гудачки и дувачки оркестар и још по потреби и три мала оркестра. Тако би се у војном оркестру нашао ансамбл који је одговарао свакој прилици. Војни оркестар и Дом армије тада су били носиоци културног и забавног живота у Ужицу и његовој даљој околини. Сарађивали смо са многим младим музичарима аматерима из града. Један од њих је и Миленко Ђурић. Имали смо добру сарадњу са младим композиором Жарком Петровићем, који је тада био још ђак у Гимназији, али се није раздвајао од нотне хартије, па је бележио и писао. Имали смо одличну сарадњу са њим, али и са његовом сестром Љиљаном. Заједно смо правили концерте, имам врло лепе успомене на то време…
Војни оркестар је имао широк терен, и задатак му је био да прво задовољи потребе војске, а затим смо се трудили да задовољимо и све музичке потребе грађана. Свирали смо у Пожеги, Чачку, Ивањици, Новом Пазару, Бајиној Башти… На тој територији смо приређивали разноразне концерте, свирали на разним другарским вечерима, на отварању нових фабрика и радних колектива. Захваљујући томе што смо били једини, имали смо доста посла, који смо веома успешно обављали. То време проведено у Ужицу је за мене било најлепше време у мом животу. Сем наведеног, приређивали смо разне друге концерте, са гудачким оркестром”.
Рекао је Книфиц 15. 8. 1995. за емисију “Културни магазин” ТВ5 Ужице.
