О месту, где Ужице спава,
два миленија проноси се слава.
Старије од Лондона, млађе од Рима
отворило место, капије свима.
Цитадела на стени, испод град и река,
ерска бистрина госта ту чека.
Златиборки крај, лепота права,
коло планина, језера, слава.
Патинастих прича, мистерија… има,
врелих лета, зубатих зима.
Ослобођено Ужице Титово поста,
ослобођено Титово Ужице… Ужице оста.
Његова река, лепотица сура
посебна прича неконтролисана.
Када полуди, носи и ваља
с фотеља отреса, бриге нам ствара.
Кротила је реку Теслина централа
ту где сен Атанацковића спава.
Језеро, брана, Јеванђеље, време лети…
монах Мирослав, врутачку воду свети.
Стала ткачница старог богаташа.
Позвала видру, патку, рибу…
да певају чистој реци песму.
Оду за сваку ужичку чесму.
У моме Ужицу постоје чесме,
које деценијама жуборе песме.
У тим песмама су и еснафи стари,
што су чесмама такву моћ дали.
У Ужицу има великих зграда
из соцреализма Титовога града.
Оне су терет психе станара,
ту се себичност живота ствара.
Моје Ужице, посебна песма
улица светлих, дивних детаља.
Центар културе, бистрих људи,
писаца, сликара, музичара.
Моје је, такво, њега величам,
волим га, славим, пишем му песме.
Турбофолк Ужице, туђе, испсовано, остављам…
далеко, и ако стигло ту, до – Еснафске чесме.
